Naš gost Bojan Jovičić, košarkaški trener, rođen je 6. jula 1977, a da neće biti baš „obično” dete, pokazao je u četvrtoj godini, jer je već tada tečno čitao i pisao i ćirilicu i latinicu… Mogao je da bude i odličan fudbaler, ali on je svoj život posvetio „kraljici sportova”. Pred vama je priča o Bojanu Jovičiću zaštitnom znaku jednog od najuspešnijih sportskih kolektiva u Pančevu, Košarkaškog kluba „Tamiš”.

Odrastao je na Sodari, a kao i većini dečaka u to vreme, omiljeni rekviziti za igru bili su mu lopta i sličice…
– Ja se ne sećam, ali brat Darko kaže da sam naučio da čitam tako što sam znao da nabrojim sve postave domaćih fudbalskih prvoligaša. Gledajući njegov album sa sličicama, povezivao sam lica sa imenima i – naučio da čitam. Iz tog perioda potiče moja ljubav prema sličicama. Prvi album koji sam samostalno sakupljao bio je posvećen Svetskom fudbalskom prvenstvu u Španiji 1982. I danas se sličice redovno sakupljaju, sada aktivno učestvuju i moja deca, a draž je ista kao i pre skoro četrdeset godina – počinje svoju životnu priču junak naše priče.

S obzirom na to da je s velikim predznanjem krenuo u Osnovnu školu „Branko Radičević”, uvek je brzo završavao domaće zadatke i izlazio napolje, da bi s drugarima pikao fudbal do iznemoglosti.

– Bio sam veoma talentovan za fudbal. Prvi trener u FK „Dinamo” bio mi je Dragan Celin, koga sam veoma poštovao, a Pera Mamula je uvek insistirao na tome da sam bio talentovaniji fudbaler nego košarkaš. Ipak, iz tog vremena u najlepšem sećanju su mi ostali turniri u malom fudbalu na čuvenoj „Toplani”, gde smo često igrali i protiv nekoliko godina starijih od sebe. Prestanak interesovanja za fudbal poklopio se sa otkrivanjem nove strasti – košarke. Iako sam u to vreme bio veoma nizak, to me nije sprečavalo da treniram. U svim ovim aktivnostima neizbežan partner bio mi je moj današnji kum Milovan Perovanović Šiki. Išli smo zajedno u razred, trenirali fudbal, košarku, bili jedan drugom zdrava konkurencija. On mi je uz porodicu najveća podrška u poslu kojim se bavim – ponosan je Bojan na iskreno prijateljstvo.

Iako je košarka u to vreme u Pančevu bila na niskim granama, momci koji su je voleli nisu odustajali.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

– Počeli smo da treniramo u Dinamu kada smo bili u sedmom razredu. Prvi trener mi je bio Dragan Vujić Gaša, a ubrzo smo zaigrali i za prvi tim u beton ligi. Te 1992. godine nastupali smo i u Mekdonalds ligi kao kadeti, a ja sam na četiri susreta bio proglašen za igrača utakmice. Već naredne sezone igrao sam za kačarevačko Jedinstvo u Vojvođanskoj ligi, a potom 1994. godine prelazim u Agropan, današnji Tamiš, gde mi je trener bio brat Darko Jovičić. Dobio sam slobodu u igri, stekao samopouzdanje… U tom periodu se desio košarkaški bum u gradu zahvaljujući Profikoloru. I danas se sećam krcate hale i velikih utakmica. Nažalost, sve je kratko trajalo, tako da moja generacija nije imala nikakvu perspektivu u takvim okolnostima – premotava naš gost film svojih sećanja.

Gimnaziju „Uroš Predić” upisao je kao vukovac, ali strast za košarkom nije utihnula.
– U razredu sam imao više od trideset drugarica i samo jednog druga. Na sreću, taj jedan je bio pravi i to mi je jedan od lepših perioda u životu, iako je bilo vreme sankcija i nemaštine. Sva interesovanja koja sam imao u osnovnoj školi košarka je pomela toliko da u srednjoj školi nisam ličio na sebe. Ni što se tiče ocena, ni zainteresovanosti. Vreme sam uglavnom provodio u maloj školskoj sali čekajući sledeći razred i nove protivnike za basket. Veliku podršku sam imao u profesoru fizičkog, pokojnom Peri Kureljušiću, koga sam mnogo voleo – prepričava Bojan srednjoškolske dane.

KK „Dinamo” se 1996. godine plasirao u Vojvođansku ligu, što je otvorilo vrata za nove izazove….
– Vratio sam se u klub na poziv predsednika Zorana Rastovca. Iako na početku nisam bio u prvom planu, izborio sam se da budem jedan od nosilaca igre trenera Miodraga Tasića. Tada sam dobio poziv da nastupim za reprezentaciju lige protiv prvaka lige, Jedinstva iz Novog Bečeja, za koji ću, ispostaviće se, nastupati naredne četiri godine. Prvi profesionalni ugovor, prvi odlazak od kuće, te 1997. godine odrediće moju životnu profesiju. Proveo sam četiri nezaboravne godine u varošici na međi Banata i Bačke, imao fenomenalne saigrače, stekao večne prijatelje. Imali smo vrhunske uslove za rad i život, a poslednje godine sam bio kapiten tima, što je za mene bila velika čast, ali i pokazatelj kakav sam utisak ostavio – s osmehom priča naš sagovornik.

Igre u Bečeju su bile odskočna daska za dalji košarkaški put…
– Na poziv trenera Pece Jaćimovića, 2001. sam prešao u OKK „Beograd”. Imali smo dobar tim, predvođen Ocokoljićem i Kosanovićem i kasnijim kapitenom Crvene zvezde Mirkom Kovačem. Plasirali smo se u Prvu ligu. Sledeće sezone sam nastupao za Tina tajm, klub iz Bara, današnji Mornar. Igrali smo baraž za popunu Prve lige baš protiv OKK „Beograda”. Utakmica se igrala na neutralnom terenu u Užicu. OKK je bio izraziti favorit, predvođen trenerom Jocom Antonićem i sjajnim igračima poput Glintića, Dragojlovića, Lepojevića i ostalih. Igrao sam fenomenalno, ali sam u završnici promašio dva penala koji su mogli da odluče meč, koji smo, nažalost, izgubili. Dugo me je pratio taj poraz, da se drugačije završilo, možda bi mi se karijera podigla na još viši nivo. U Avala Adu, današnju Megu, prešao sam 2003. godine – ređa Jovičić kockice karijere.

Došlo je i vreme za tešku odluku – odlazak u inostranstvo ili u vojsku. Srećom, pojavila se mogućnost civilnog služenja. Tamiš je tada igrao u Prvoj srpskoj ligi…
– Imao sam ogroman motiv da u svom gradu, gde je košarka godinama nepravedno bila na margini, ostvarimo istorijski cilj i plasiramo se u Drugu ligu. Moj povratak je motivisao i Peraka i Stepanova da se vrate u Pančevo, doveo sam nekoliko svojih saigrača iz prethodnih klubova i – bukvalno smo se prošetali kroz ligu. Taj uspeh klub je ispratio pronalaskom adekvatnih sponzora, a posebno je bio važan trenutak kada je Tamiš dobio generalno sponzorstvo „Petrohemije”. Naredne dve godine smo pokušavali da napadnemo i Košarkašku ligu Srbije, ali suočavali smo se s raznim nepravdama. U sezoni 2007/2008. na mesto trenera dolazi Gagi Nikolić, uprava kluba sastavlja odličan tim i sa samo četiri poraza ulazimo u KLS. To mi je bila najbolja sezona u karijeri. Nekoliko utakmica smo dobili zahvaljujući mojim koševima u poslednjim sekundama.

Te godine sam proglašen za sportistu Grada Pančeva. San je ostvaren. Ipak, naredna sezona je bila prekretnica u mojoj karijeri. Prvi put igram u najvišem rangu takmičenja. Sezona je bila turbulentna, jaka liga sa ekipama koje su imale daleko veće budžete od našeg. Te godine sam dobio nagradu za najboljeg asistenta lige. Tri kola pre kraja jednom nogom smo bili u nižem rangu. Predsednik Darko Jovičić predložio mi je da kao trener preuzmem klub u ta tri kola i pokušam nemoguće. Dobili smo sledeću utakmicu u Novom Sadu i u meču „biti ili ne biti” protiv kraljevačkog Mašinca, zahvaljujući košu kapitena Dejana Đokića u poslednjoj sekundi ostali smo u ligi – ne zaboravlja Bojan ni najdramatičnije sportske trenutke.

Cela njegova trenerska karijera vezana je za KK „Tamiš”. Gotovo da je postao zaštitni znak tog sportskog kolektiva.
– To je veoma dobro organizovan klub, u kom vlada zdrava atmosfera. U 2006. godini sam izabran za najboljeg trenera u Vojvodini, ali i za trenera godine Grada Pančeva. Ostvarili smo i pet plasmana u Superligu, od kojih je onaj prvi, 2010. godine, nezaboravan. Ekipa predvođena Radetom Markovićem, u situaciji kada smo ostali bez sponzora, prvenstvo je završila na drugom mestu sa samo šest poraza, a u Superligi smo pobedili Zvezdu s Bjelicom, Štimcem, Kikanovićem i drugima, kao i FMP s Raduljicom, Čovićem, Lazićem, učesnicima Jadranske lige. Te godine gost nam je bila i poslednja generacija Partizana koja je igrala fajnal-for, predvođena Duletom Vujoševićem. I tu utakmicu smo odigrali veoma dobro, a atmosfera u našoj hali bila je nezaboravna. U sezoni 2017/18. izgubili smo dobijenu utakmicu protiv evroligaške ekipe Zvezde, i to košem u poslednjoj sekundi. Dobra atmosfera i odličan karakter igrača su dve stvari koje su veoma važne za uspeh nekog tima. Uvek sam uživao u radu s mladim igračima – poentira naš sagovornik.

Imalo je Pančevo kroz svoju viševekovnu istoriju mnogo dobrih sportista i sportskih radnika, u tu plejadu svojim znanjem i umećem svrstao se i Bojan Jovičić.

ISKRENI PRIJATELj

– Košarka jeste moj život, ali na prvom mestu je moja porodica, moja najveća podrška i razlog zbog kog sam još uvek u Pančevu. Oženjen sam Sonjom, koja je puna razumevanja za moj posao, a koji je dosta stresan, i veoma sam joj zahvalan. Naši sinovi Mihajlo i Nemanja su najveći tatini navijači. Sve što sam dosad uradio, dugujem roditeljima i bratu, koji su uvek bili tu za mene. Zahvalio bih i svim svojim bivšim i sadašnjim saradnicima i igračima. Nekad nije lako sa mnom raditi, ali mislim da svi oni znaju da u meni imaju pravog prijatelja – iskreno govori Bojan.

LEVORUKI DEŠNjAK

U Bojanovoj biografiji ima mnogo interesantnih detalja koji nisu povezani isključivo s košarkom.
– Kada je mama shvatila da pišem levom rukom, to joj se nije baš dopalo, pa je uspela da me preobrati. Tako sam danas i levoruk i levonog, ali pišem desnom rukom. Da, kada igram tenis, reket držim desnom rukom. Valjda zbog toga loše i igram – sa osmehom priča Bojan.

(Aleksandar Živković)

Powerlifting za sve generacije u Kovačici