I to je Pančevo: Neobavezno zaustavljanje sa puta kod stabla

Neobavezno zaustavljanje

Zalet, zanos, neko dođe, drugi ne postoje.
Vrtimo se kao u luna parku na ringišpilu.
„Bacamo” jedni druge, smejemo se i niko nije povređen.
Ljubavnici bi trebalo da se rastanu kada su na vrhu.
Reče neko pametan, ekranizovao, sigurno, Polanski.
S gorkim mesecom naiđe vreme i za rane.
Pa, zatim, druga osoba.
I novi ringišpil: zaustavljanje nije obavezno.

Sa puta

Kada se stigne sa puta prvo se raspakuju koferi.
Ma, jok: sedne svako sam sa sobom i razmišlja.
Uz kafu, možda čašicu „kratkog”, uz muziku ili bez nje.
Kakav nam je ugođaj bio… Naučili smo nešto više?
Ili, videli šta je bolje. I gore.
Da li smo bili opušteni?
Je l vredelo uložene energije i prepuštanja čarima?
Bagaž najčešće završi kraj kontejnera, s nezaboravom.

Kod stabla

Divno je biti zaljubljen u sebe.
Osim ako se taj osećaj pretvori u jurnjavu.
Za potrošenim godinama prošlim i onim ispred nas.
Svesnost o konačnosti nas čini ranjivima.
I nesnosnima, jer istovremeno vređamo druge.
Mada to ne radimo uvek zlonamerno.
Dešava se ako ne znamo zašto smo zaljubljeni u sebe.
„Recept” za saznanje: grliti kodove „stabla”, uverenja.

(Pančevac / Siniša Trajković)

I TO JE PANČEVO: Napuštene životinje u nadgradnji