MAESTRO VIOLONČELA BOJAN TIRMENŠTAJN Uvek samo dalje i bolje sa svojim čelom! A sve je počelo kada je jednostavno rekao HOĆU ČELO

Pančevu ne manjka klasične muzike. Ne manjka nam ni maestralnih klasičara. Profesori iz Muzičke škole utrkuju se poslednjih godina ko će pronaći i odgajiti veći talenat i doneti više nagrada s republičkih takmičenja. Ne nedostaje nam ni kvalitetnih koncerata. Klasičari osvajaju prostore u gradu, ali i bine u selima. Zato nije ni čudo što sve više naroda dolazi na njihove nastupe. Osim što je Muzička škola duplirala broj đaka, ne samo da bi nedrila vrhunske profesionalce nego i da bi odgajila naobraženu publiku, čini se da su veliku ulogu u tome odigrali i neki koncerti. Zato nije slučajno što je Kulturni centar okupio neke od najboljih pančevačkih klasičara na koncertima pod nazivom „All Stars”, koji dižu publiku na noge. A ne bi ih bilo bez dve zvezde: violončeliste Bojana Tirmenštajna i violiniste Vojkana Popovića. Njihov sastav „Panartist”, koji okuplja i mlade muzičare, bio je okosnica tog muzičkog praznika, priređenog do sada dva puta.

Kod Bojana je sve tako jednostavno. I kada pozdravlja, uvek nasmejan, ljude koji ga znaju kao Bokija i kada pažljivo sluša sagovornike. S jednostavnom kratkom frizurom, ali ipak vidno kudravom, u jednostavnom elegantnom sportskom stilu s košuljom upasanom u pantalone, najčešće farmerke. Sve je tako jednostavno i kada pričate s njim o njegovoj muzičkoj karijeri. A sve je počelo kada je jednostavno rekao: „Hoću čelo!”, pošto je čuo kako ono zvuči uz tri violine. Oduševio ga je zvuk tog instrumenta. Pre toga svirao je „pomalo” i harmoniku i klavir u muzičkoj školi u Boru, gde je njegov otac bio direktor. Tvrdi da je to sigurno najlepša muzička škola u Srbiji, sa širokim i svetlim aulama, impozantnim bakrorezima, koja poziva na stvaranje. Ali nije bilo sve izgleda tako jednostavno. Manjkalo je u malenom Boru dobrih pedagoga. Pošto je kasno počeo s violončelom, paralelno je u Beogradu išao i u srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković” i na prava, gde je završio dve godine.

– A potom sam bio primljen na Muzičku akademiju u Beogradu. Ali sam hteo da idem dalje, da naučim više i otišao sam u Prag. Odabrao sam Češku jer sam na radiju čuo njihove čeliste, koji su me oduševili, i položio sam prijemni kod profesora Miloša Sadla. Stipendije nije bilo, čak smo morali u Komitetu za razmenu studenata da potpišemo izjavu da se odričemo svake pomoći. Srećom, tada je i Češka bila deo socijalističkog lagera, pa su troškovi za nas bili podnošljivi jer smo mogli da preživimo i sa 100 maraka mesečno. Simbolično smo plaćali internat, koji je bio predivan, s velikim sobama gde su boravila samo dva studenta, pa smo imali prostora da vežbamo ceo dan.

– Mislio sam da je tamo još bolje nego u Pragu. Ali ispostavilo se da će to biti težak period. Imao sam problema s prvim profesorom, pa sam morao da promenim klasu za profesora Panteljejeva, koji je stvarno bio fantastičan. To me je koštalo jedne godine, jer sam morao sve iz početka. U međuvremenu sam išao i u armiju, tako da se studiranje u Rusiji produžilo na osam godina, sve do 1991. Najteže je bilo zbog uslova, jer smo stanovali, nas trojica, u skučenim sobicama, gde nismo imali mesta ni da spustimo instrument. Morali smo da idemo rano ujutru, po mraku, do akademije, ili da čekamo da prođe osam uveče da bismo tamo mogli da vežbamo. U Moskvu, na konzervatorijum „Čajkovski”, otišao sam na specijalizaciju 1996.

Mnogo sam tada naučio od Natalije Šahovske, sjajne čelistkinje. Časove je držala kod kuće, a već sam se i navikao na život u „opštežitiju”, kako se zvao dom za studente. Ali shvatio sam da počneš da učiš tek kada ostaneš sam. Sam sa svojim čelom, pošto sam počeo da nastupam odmah nakon povratka u Srbiju. Nema nikoga da ti ukaže na to šta treba da radiš. Ja i moja sestra violinistkinja Valentina i moja bivša supruga pijanistkinja Svetlana osnovali smo „Trio Tirmenštajn”. Svetlanu je kasnije zamenila takođe sjajna pijanistkinja Marija Đukić, kada smo postali trio „Amorosso”. Za desetogodišnjicu smo napravili veliki koncert s mojim prijateljima, koncertmajstorima iz Filharmonije. Obeležili smo i dvadeset godina postojanja i trajali smo sve do pre nekoliko godina, kada je Valentina otišla u Nemačku. Nastupali smo svuda po Srbiji, od Subotice do juga. Svirao sam i u triju, ali i samo sa Svetlanom u duetu, pa smo priređivali i mešovite koncerte. Hteli smo da budu zanimljiviji, pristupačniji za publiku. Nastupili smo devet puta u Akademiji nauka, nekoliko puta na „Kolarcu”…

– Volim Baha, Bramsa i Betovena – svi su na B. Ta muzika mi je najbliža jer je, po mom mišljenju, to prava klasika. Ali sam, naravno, svirao sve. Hteo sam da odem u inostranstvo, u Portugaliju. A onda otkriješ da, bez obzira na to što i kada dođu najbolji muzičari s raznih strana sveta, uvek prime svoje ljude, koji sviraju, moram to reći, čak i „bez veze”. Želeo sam da ostanem s muzikom i zato mi prioritet nije bio pedagoški rad, iako to volim da radim i osećam se dobro u tome. Tako sam u Muzičkoj školi „Jovan Bandur” od 1991. godine do danas sa dve godine prekida i odgajio sam veliki broj sjajnih čelista.

– Uzor za to mi je bio orkestar „Camerata di Musica” koji smo osnovali Valentina i ja. Iako je to bila sjajna ideja, kasnije se, pre svega iz finansijskih razloga, raspao. Jednog dana kada me je Vojkan pozvao na interni čas da čujem koncert za četiri violine njegovih učenika ponovo sam pomislio da bismo mogli da napravimo nešto slično. Pozvali smo, pored učenika, i mlade profesore. Sve se to dešavalo na početku epidemije korone, pa smo prvi nastup imali na otvorenom. Kasnije su bili koncerti u Narodnom muzeju, pa u Kulturnom centru. Nastupali smo u raznim sastavima, ali posebno sam ponosan na naše najbolje đake koji sviraju u orkestru. I oni nama pomažu, a i mi njima da steknu iskustvo. Jedino bi nam trebalo malo finansijske potpore. A žao mi je i što baroknu muziku ne sviramo na baroknim instrumentima kada prezentujemo tu muziku, jer onda bismo dobili pravi zvuk. Najviše nam fali čembalo. Imao sam, doduše, prilike da još u triju, ovde u Pančevu, dva puta sviram na baroknom čelu koje je iz Švedske doneo jedan naš čovek. Razlika je bila velika. Ali sam srećan što imam izuzetan italijanski instrument iz 17. veka. Drago mi je što sada i Muzička škola ima sjajno violončelo i moram da pohvalim što je Mihajlo Jović inicirao da se ono popravi. U tu čast je priređen i koncert, kada sam celo veče svirao na tom čelu, dok su se ostale kolege na drugim instrumentima smenjivale. Trebalo bi da imamo koncert u oktobru u punom sastavu. Ali u planu je i gala novogodišnji koncert „All Stars”, kada bismo svirali valcere i lakše note. Ideja je da se uključi i dečji hor s božićnim pesmama.

– Zadovoljstvo mi je da sviram kad god mogu za publiku. Rekli su mi da u Starčevu već imamo stalne posetioce i da nas očekuju ponovo. U sastavu sa sjajnim muzičarkama Aleksandrom Tajdić, Lolom Lapić i Višnjom Spremić tom prilikom smo izvodili obrade pop i rok numera, između ostalih i „Bitlsa”. I eto opet na B. Volim da sviram s mladim muzičarima. A ja sam uvek tu, ne menjam se.

(Pančevac)