Verovatno najveći festival na svetu „Oktoberfest” u nemačkom Minhenu svake godine privlači miliona ljubitelja piva i dobrog provoda, mesto je na kojem se doseže nekakav (hedonistički) san. E, to je ove godine dosanjala i jedna sredovečna grupa Pančevaca (a mlada duhom), koja se početkom oktobra otisnula na put dug nešto manje od 1.000 kilometara, sve do srca Bavarske kako bi osetila jedinstveni duh tradicije u čijem centru je kultura ispijanja kvalitetnog napitka od ječma, hmelja, kvasca i vode.

Ko ne zna, nekoliko uvodnih napomena: „Oktoberfest” je šesnaestodnevni festival
u Minhenu koji se održava krajem septembra i početkom oktobra, počev još od 1810. godine, kada se kralj Ludvig oženio princezom Terezom.

Pomenuti monarh je tom zgodom želeo da napravi narodno veselje, a ideju su svesrdno podržali i neki pivari iz Bavarske.

To je nastavljeno narednih godina da se razvija u oblik kakav postoji danas i podrazumeva dvadesetak šatora, to jest sala najvećih bavarskih pivara, u kojima se toči odlično pivo, uz lokalnu hranu i vesele zvuke nemačke muzike, a tuda
prodefiluje šest-sedam miliona ljudi, mahom odevenih u prepoznatljive
tradicionalne nošnje.

Festival po ustaljenom običaju počinje u subotu pre podne dolaskom zaprega koje donose pivo iz pivara na Terezijinu poljanu, kada gradonačelnik Minhena otvara prvo bure rečima: „Slavina je stavljena!”

A kada pivo poteče u galonima, glavnim bavarskim gradom krene da se sliva
bujica nasmejanih ljudi s raznih strana zemaljske kugle.

U toj nepreglednoj veseloj masi se našla i raspoložena pančevačka ekipa koju su činili: Obrad, Vlada, Mina, Buca i Joki.

Oni su put Minhena krenuli prvog vikenda u oktobru, u petak predveče, autobusom jedne uvažene beogradske turističke agencije.

Domaćin im je bio prekaljeni vodič Dragan, koji je od početka do kraja izuzetno naporne ture u svakom trenutku bio na visini zadatka i pokazivao kako se radi (i voli) svoj posao.

Autobus je lagano jezdio putem koji iznosi oko 940 kilometara, što je prilično dugo kada se uzme u obzir da je povratak bio već naredne noći.

Ipak, uz adekvatnu dozu entuzijazma i pozitivne energije ništa nije preteško, a ne jedno ovakvo putešestvije, naročito ako se zna da se vožnja odvija po izuzetno kvalitetnim auto-putevima.

Olakšavajuća okolnost je to što u ovom slučaju nije bilo dužeg zadržavanja na granici s Mađarskom, pa se uz uobičajeni ritam pravljenja pauza putovalo oko 15 sati.

Minhen je pivske hodočasnike dočekao pomalo natmuren, a ubrzo je krenula
neobična i dosadna sitna kiša.

Ali pomenuti vodič Dragan je brzo otklonio napetost svojim odličnim poznavanjem grada i njegovih znamenitosti, pre svega brojnih katedrala, od kojih najstarija datira s kraja 13. veka – Crkva Svetog Petra.

Od te crkve su ostali samo temelji, dok je ostatak urađen u baroknom stilu, a njen toranj, visok 92 metra, dominira celim gradom.

Samo srce starog dela Minhena predstavlja Marijenplac, koji datira iz sredine 12. veka. To je mesto gde se nekada davno nalazila pijaca, a danas se tokom božićnih praznika održava vašar. Tamo je smeštena i najstarija fontana u Minhenu, koju okružuju stara i nova gradska dvorana, kao i velelepna neogotička crkva Frauenkirhe.

Nedaleko odatle je i jedna od najpoznatijih pivnica ne samo u gradu i
Nemačkoj već i na svetu – „Hoftbrauhaus”. Osnovana je davne 1589. godine i
proizvodi svoje pivo „hoftbrau” (HB), koji se i danas toči u impozantne
litarske krigle.

Ova pivnica je nadaleko poznata po „lošoj” reklami: bila je epicentar predratnih političkih delovanja Adolfa Hitlera, čija je nacistička stranka održala svoj prvi nastup pod tim imenom u februaru 1920. godine.

Srećom, pivnica je preživela i Hitlera i njegovo mračno doba, a sada je posećuju nepregledne kolone znatiželjnika svih mogućih boja kože (Fireru u inat!) iz svih
delova sveta.

Ovo mesto danas obiluje veselim notama koje prezentuju bavarski limeni bendovi, dok devojke u bavarskoj nošnji serviraju pivo i perece, uz sve druge nemačke specijalitete.

Tamo se najpre, nakon obilaska Minhena po kišnom vremenu, usidrila
ekipa iz Pančeva.

Posle podužeg čekanja slobodnih mesta smestili su se između vremešnijih Bavaraca i skoro pa golobradih (doduše s modernim fazonirnim bradama) simpatizera italijanskog „Avelina”, koji nisu prestajali s navijačkim pesmama za svoju dušu.

I tu ih je dočekalo prvo, a možda i ne tako veliko iznenađenje, oličeno u konobaru koji im se na kraju obratio rečima: „Govori naški da te ceo svet razume”. Ostalo je nejasno da li je baš Srbin ili neko s naših govornih područja.

Nakon nekoliko (litarskih) krigli piva po ceni od 10,80 evra, pereca i veselih numera pomenutog orkestra nalik polkama, koje pevaju o pivu (i sama harfistkinja je tokom svirke uživala u tom penušavom napitku), pančevačka petorka se uputila u smeru „Oktoberfesta”, a za to je od pomenute pivnice bilo neophodno nešto manje od jednog sata.

I ponovo je sitna kiša krenula da gnjavi hiljade „pivočasnika”, od kojih je gotovo svaki drugi bio u tradicionalnoj bavarskoj nošnji. Ona se za muškarce uglavnom sastoji od karirane košulje dugih rukava, kožnih bermuda, dugačkih čarapa koje idu do malo ispod kolena i neobičnih cipela, dok su mnogi na glavi imali i šešir s perom neke divlje ptice.

I veliki broj žena, pa i devojaka nosio je nošnju, zasnovanu pre svega na haljini koja u gornjem delu podseća na korset, dok preko stomaka ide kecelja. Cipele su uglavnom ravne i nekih tamnijih boja.

I svi oni sjatili su se u prostor na kojem se odvija „Oktoberfest”.

Reč je o neverovatno velikom placu, većem od 40 hektara, ali i on je te subote, dan pred zatvaranje velike već oko 16 sati bio krcat.

Zbog tog, ne baš prijatnog iznenađenja, jer su se ispred svake hale protezali nepregledni redovi veselih učesnika festivala, pančevačka ekipa je odlučila da prekrati vreme nekim od čuvenih kobasica, koje i nisu bile bogzna kakvog ukusa. Ali to je već stara priča o tamošnjim specifičnim aromama…

Pored izobilja bavarske hrane, bilo je i mnogo raznih „špileraja”, odnosno sadržaja vašarskog tipa, a izdvajao se jedan nesagledivo visok ringišpil, koji je svoje putnike podizao i nekoliko desetina metara uvis i potom strmoglavo spuštao.

Ni nakon više pokušaja nije se mogao gotovo promoliti nos ni u jednu od svih tih veselih šatri (za šta, ispostavilo se, mnogi imaju obezbeđenu rezervaciju i pola godine ranije), pa je pančevačka ekipica, pomalo pokunjena, odlučila da se vrati u centar grada i obiđe još jednu od kultnih pivnica, „Avgustiner”, koja postoji još od sredine 14. veka.

I tamo je bilo veoma zabavno: svirao je takođe limeni orkestar i takođe je bilo vraški teško naći mesto, pa ste morali da ga, u ovom slučaju, delite s jednim ljubaznim, ali ćutljivim minhenskim sredovečnim parom.

Njih je potom na jednom od tih mesta zamenila nemačka bakica od 80 plus godina. E, ona je bila kudikamo komunikativnije društvo, možda i zato što je bez po muke savladala tri krigle.

Za to vreme je izvesna španska petorka u bavarskim nošnjama na nogama slavila pivo…

Dobar filing nije pomutilo ni to što su domaćini umesto, kako je pisalo u meniju, nekakve kobasice, poslužili običnu viršlu, poput onih najjeftinijih iz „Lidla”, sa bezukusnim pireom, po ceni od 11 evra.

Nakon toga još jedna tura (ili, možda, dve?) u pomenutoj „Hitlerovoj pivnici“, pa trk na bus, koji je kasnio jer se zapravo pokvario, pa je zamenjen.

Pokret nešto posle ponoći i povratak oko 14 sati u nedelju…

Utisci (nakon dve noći bez kreveta): naporno je, nema šta, ali vredelo je, jer ipak je to možda i najveća fešta na svetu.

Što bi rekli: bilo, ponovilo se…

(Pančevac/J. Filipović)

„Pančevac” na trafikama: Ono što morate da znate

U OVIH 5 DRŽAVA SE PIJE NAJVIŠE ALKOHOLA NA SVETU! Evo koji narodi piju više od SRBA!