Možda su ipak neke stvari nekada bile bolje. Neka kao dokaz posluži i obaveštenje u rubrici „Ove nedelje u Pančevu” od pre 72 godine. Pančevci su tada, posle ića i pića, praznik mogli da uzdignu i gledanjem predstave Narodnog pozorišta Pančevo – 1. januara na repertoaru je bio komad „Čast”, drugog dana nove godine „Hasanaginica”, trećeg „Silva”, a 4. januara, u nedelju – „Koštana”. A da je pozorište stvarno bilo „narodno”, svedoči i to što su na 183 izvođenja u prethodnoj 1952. godini bila 71.873 posetioca.

A šta su narodu tada tek značile bioskopske predstave? Jer televizije nije bilo. U tri pančevačka bioskopa 1. januara 1953. prikazivali su se engleski „Ankor” i „Mandi” i meksikanski „Biser”. Kome ni to nije bilo dovoljno, mogao je da prvu novogodišnju šetnju začini i odlaskom u muzej, koji je radio svakog dana od 9 do 15 časova.

Da dodamo da je od apoteka bila dežurna „Treća narodna” u Žarka Zrenjanina 70. A s obzirom na to da su se očekivale velike snežne padavine, Sreski narodni odbor je „održao konferenciju sa pretstavnicima pojedinih preduzeća koja raspolažu motornim zaprežnim vozilima da bi u slučaju potreba ova sretstva bila stavljena na opšte raspolaganje”. Prodavnice mleka i hleba su radile skraćeno 2. januara, a 3. je po naređenju vlasti važilo radno vreme za nedelju.

„Nova godina samo što nije zakoračila na ulicama grada. Svi se pripremamo da joj priredimo doček kakav priliči jednoj godini od koje se mnogo očekuje. Kad rekoh ono svi, ipak izgleda da sam pogrešio. Ima u ovom našem gradu ljudi koji i ne misle na svečani doček…” Tako je „Pančevac” u svečarskom novogodišnjem izdanju od 26. decembra 1965. započeo priču o poštarima koji će tek posle praznika imati prilike da razmisle o svojim željama, a sve zbog svog posla, „jednog od najtežih”, u koji je u to doba spadala i novogodišnja gužva, kada se njihovi redovni poslovi udvostručuju ili utrostručuju.

Nažalost, današnji poštari imaju mnogo više nekog drugog posla. Pa čak i kada komunalna preduzeća angažuju svoje aktiviste za nosanje računa, poštarima ostaju tri mobilna provajdera, još nekoliko televizijskih operatera, preduzeća za održavanje zgrade, agencije za čistačice, poreska uprava, banke koje opomenu za dug od pet dinara po kreditu naplaćuju 350 dinara… Ponekad uleti i neka šarena reklama za pice ili oglas urađen na štampaču za majstora za opravljanje veš-mašina. A kud su se onda dele čestitke za Novu godinu?

– Bili smo glavni u ulazu. Uvek je kod nas bilo najviše čestitki jer je naša rodbina živela daleko. Poštar nije mogao ni da ugura sve u sanduče, pa nam ih je donosio na vrata. Ipak mi se to nije sviđalo jer tada niko nije video koliko imamo dobru rodbinu. I brat i ja smo kasnije imali svoje čestitke koje smo slali rođacima, pa smo zato dobijali posebne čestitke i na svoje ime. I danas ih sve čuvam u jednom koferu. Ipak mislim da će ih moji naslednici jednog dana sve baciti – priča nam naša sagovornica Mladenka.

Ali već krajem osamdesetih godina bile su sve ređe. A devedesetih su skoro zaboravljene.

– Ima ih ipak. One koje nisu u kovertama mogu da pročitam, pa vidim da su to deca koja pišu bakama ili dekama. I naravno, tu su i one s natpisima „Happy New Year” ili „Merry Christmas” iz Australije, Kanade… – svedoči nam poštar Zoran koji već šest godina radi u Pošti.

Ali u Srba nije bio običaj da čestitaju Božić, za razliku od komšija koji ovaj praznik slave po gregorijanskom kalendaru, jer i dalje ih ipak najviše u Pančevu dolazi do Vojlovice pred 25. decembar. Ali ni u drugim delovima grada nisu potpuno nestale.

– Nije tačno da ih nema. U mom rejonu na Strelištu dnevno odnesem i po deset-dvanaest – prenosi nam svoje iskustvo poštar Milan, koji je rođen 1990. godine, pa se i ne seća da su ih njegove nekadašnje kolege i u džakovima raznosili.

Do podneva 35.000 pošiljki

Ko još pamti da je krajem decembra 1965. Odeljenje ekspedicije u pančevačkoj Pošti, kako svedoči „Pančevac”, radilo u tri smene. „Dnevno kroz ruke ovih ljudi prođe preko 100.000 pošiljki koje se u ovaj centar slivaju iz svih mesta iz južnog Banata. (…) Svakog časa se izvlači sadržaj desetina crvenih sandučića postavljenih u gradu i pred Poštom. Mašina koja žigoše pošiljke radi neprekidno. U podne 31. decembra kroz mašinu je od jutra prošlo preko 35.000 koverata, dopisnica, čestitki… A u druge dane, mirne, kako kažu poštari, taj broj se kreće između 11 i 12.000.”

Nekada više sa prijateljima za Novu godinu (privatna arhiva)

Ali još su čestitke bile majušne, često i crno-bele, a tek će u sledećim decenijama postati redovan ritual toplih svetlucavih novogodišnjih praznika, pa i dobar biznis, kada je cela Ulica JNA bila načičkana tezgama gde su se prodavale uz balone, prskalice, lampione i svetlucave girlande.

– Početkom osamdesetih smo u kući dobijali i po nekoliko desetina čestitki. Bile su sve šarenije, a srce bi mi zaigralo ako u koverti otkrijem onu svetlucavu koja se prelivale na svetlu. Znali smo da će nam stići od strica iz Bosne koji je malo bolje materijalno stajao, ali su kasnije stizale u većem broju. Sviđalo mi se i kada bi se pojavio i neki originalni motiv, pored jelkica, sanki, srna, kućica u snegu ili svećica. Sve je tada lepše izgledalo, možda zato što smo bili deca. Ali možda bih i danas bila uverenija da će mi sledeća godina biti lepa, da se bar neće dogoditi nešto loše, ako bi mi to neko poželeo i u nekom pismu – uverena je Mladenka.

Sve je lepo kad si mlad

A nekada davno, osim što smo slali čestitke, više smo slavili „napolju” – po kafanama i restoranima. Oni koji su je dočekivali kod kuće nikada nisu gledali filmove na televiziji jer na jedinom, a posle ni na dva jedina postojeća kanala, nikom nije ni padalo na pamet da ih pušta. Za opuštanje i obećanje sreće bili su dovoljni narodnjaci i zabavnjaci, i humoreske i gegovi Mije i Čkalje, ili „Sedmorice mladih”, pa i čak braće Slovenaca iako se uglavnom nisu mogli pohvaliti duhovitošću. Pilo se, pa onda u ponoć nazdravljalo s komšijama, smejali smo se i nadglasavali s kumovima, bar dok se s njima ne posvađamo.

Može i dalje zajedno s komšijama – novogodišnji prizor ispred broja 22 na Vojvođanskom bulevaru (Foto: N. S.)

Tek kasnije su stigle ruska salata i mimoza, jer je za novogodišnju noć bilo dovoljno i praseće pečenje. U rernu se mogla ugurati bar zadnja četvrt omanjeg prasenceta. A najbolje je bilo ako ti u poštu stigne i zamašćeni paket s domaćim kobasicama i nedosušenom plećkom. Ili kada ti ujak iz Srbije bane u posetu sa šajkačom na glavi i celim prasetom preko ramena, umotanim u papir, dok mu se klinci u dvorištu smeju, a ti nećeš da kažeš da guda ide u tvoju kuću. Ali ko ih šiša – gica je bila hrskava, masna i slasna.

Arhiva Pančevca

Pile su se šljive i travarice, vinjaci, piva i špriceri, a za decu su bili „vitasokovi”. Iako se ukusi i mirisi brzo zaboravljaju, verovatno da nema nikoga ko ih je probao, a da ponovo na njihov pomen ne oseti slast sveže kajsije ili jagode iz gustog nektara koji je na zidovima trbušastih dečjih čaša s nalepnicama ostavljao zrnaste tragove. Kasnije smo se delili na ljubitelje „jupija” i „kokte”… Pravile su se „jastuk torte” s mnogo jaja. A standard direktora i običnih radnika poredio se po količini oraha, između ostalih i u „Vasinoj torti”.

Arhiva Pančevca

Umesto kineske plastike, u kućama su mirisali borovi i jele, a mame su gunđale danima zato što moraju da čiste iglice. Niko nas nije optuživao da uništavamo životnu sredinu jer je inače nismo skrnavali. Ukrasi su bili skupi, ali stakleni, dragoceni i prekrasni. Kupovali su se na komad i svaki je bio skoro unikatan. Dečja tuga je bila pregolema kada bi neki slučajno pao i razbio se. Nije ih ni zato moglo biti mnogo, a jelka se popunjavala bombonama u sjajnim omotima i komadićima vate koji su glumili sneg. Sijaličice su stigle tek kasnije, pa nije bilo ni požara, a ni povećane potrošnje struje.

Deca su se pravila da ne vide kada mama i tata odu do jelke da im ostave poklone, iako im nisu pričali bajke o Deda Mrazu koji stiže kroz dimnjak ili na sankama. A poklon je uvek bio iznenađenje, čak i kada stigne onaj željeni, jer nikada nismo bili sigurni da će nam roditelji ispuniti narudžbinu zbog „skromnih materijalnih mogućnosti”. A da si počeo da odrastaš, dokaz je bila i prva proslava Nove godine s društvom.

Ali bilo je dosta nostalgije – dovoljno čak i za sentimentalnog autora ovih redova i za većinu čitalaca „Pančevca” koji broje sitne godine. Današnja mladež će pamtiti „svoje” nove godine. Mada, iako su nam običaji i slavlja različiti, nadanja da će nam biti bolje i obećanja da ćemo i sami biti bolji ne razlikuju se mnogo. Ali neki uspeju, a neki ne.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Dragi čitaoci Pančevca, srećna vam Nova godina!

Nova godina – pravo vreme za promenu loših navika