Šta se to zbiva – bilo je to juče na Svetski dan igre pitanje prolaznika u Gradskim parku pošto su čuli i zvuke klasične muzike, i neke savremene note, a onda i narodnih kola. A jedini koji mogu da objedine sve ovo mogli su biti učenici Baletske škole „Dimitrije Parlić” koji uče da budu i ono što većina zove „pravim” balerinama i baletinaima „klasičarima”, ali i igrači savremenog plesa i narodne igre. Srednjoškolci su izašli pred narod, na otvoreni prostor ispred Muzeja, da proslave Svetski dan igre, a i da svojim sugrađanima pokažu da postoje.

Može i bez špic-patika

A profesori u Baletskoj školi „Dimitrije Parlić” ubeđeni su da se u gradu ne zna za njih, a posebno da Pančevci nisu upoznati sa tim da imaju i srednju školu iz koje izlaze vrhunski igrači koji će život možda provesti i na daskama Narodnog pozorišta u Beogradu ili će svojim bravurama u narodnim igrama pleniti publiku širom svega kao članovi Ansambla „Kolo”, a da pored toga obrazuju učenike koji ravnopravno sa svojim vršnjacima mogu da nastave obrazovanje na fakultetima. Pored prilike da sve ovo kažu, koncertom na otvorenom, srednjoškolci sa odseka za klasični balet, kao i sa savremene i narodne igre – nasmejani, predani pokretu, uigrani, a oni malo stariji već i svojim umetničkim dometima, uspeli su da okupljeni publikum razgale. Nije bilo mnogo prisutnih, zahvaljujući tome što je bilo sredina dana, verovatno i slaboj reklami, a i zato što su ih pomalo „izdali” i nastavnici iz susedne Zmaj Jovine škole koji se nisu odazvali pozivu kolega i nisu doveli svoje đake, ne davši im tako priliku da možda zavole umetničku igru a da, ko zna, požele da se bave baletom. Ali ni manje publike, ni više ovacija i gromoglasnih aplauza.

Indijskom „Igrom oko vatre” iz baleta „Bajadera”, u kojoj nema ni špic-patika ni baletske haljine pačke, koju većina očekuje kad je u pitanju klasični balet, predstavilo se devet devojčica iz prve godine srednje škole.

– Sam teren, beton na koji smo postavili ipak tanki baletski pod, diktirao je šta može da se izvede. Uostalom, i klasični balet ima širok dijapazon igara. I baš zato ni klasičan balet nije tako dalek i nedostupan kako mnogima na prvi pogled izgleda – objasnila nam je Svetlana Vučinić, profesorka sa Odseka za klasičan balet.

„Ako bih” bio je naslov koreografije učenica sa prve godine Srednje škole sa odseka za savremeni ples.

– Cilj nam je bio da ovim koncertom promovišemo igru i ples, pokret kao fizičku aktivnost koja je zdrava za sve. Generaciju koja sada završava prvu godinu srednje školu čini šest devojčica jer reč je o školi za talente, pa je nemoguće raditi sa više dece. Ovaj put nismo imali dečaka, ali bilo ih je prethodnih godina. Uglavnom je reč o momcima koji su se bavili sportom, pa se zato odlučuju za savremenu igru – ispričala nam je nasmejana i vrlo zadovoljna nastupom svojih učenica Aleksandra Malijar Trajanović, profesorka sa odseka za savremeni ples.

Nad kolo postane umetnost

Kako mogu da izgledaju i kola kada postanu umetnost, pokazali su devojke i mladići sa odseka za narodnu igru izvodeći igre iz zapadne Srbije, cigansku igru iz Vojvodine i šopske igre, ne izostavljajući zanos i ritma narodne tradicije. Pored njih, posebnu pažnju publike privlačio je i njihov profesor Marko Mićić. Na poslednjoj probi svojim učenicima sugerisao je da još malo zategnu neki mišić, da se što bolje usklade na improvizovanom podijumu.

– Razlika je samo u glavnom predmetu između smerova. Na odseku za narodnu igru obučavamo buduće profesionalne narodne igrače, umetničke rukovodioce, koreografe.. Možda će neko od njih jednog dana naslediti i nas starije koji im predajemo. A za mene je posebna čast i zadovoljstvo to što sva ova deca, posebno ova moja sa narodne igre, to zaista vole. Nikada im nije teško da još jednom ponove koreografiju, da ostanu i posle časa ako treba da još nešto nauče, da usavrše svoj talenat. Vidi se to i po njihovoj energiji – kazao nam je Marko.

Da su posebni naravno uvereni su svi učenici, što su nam ovom prilikom iskazali Aleksandra i Nikola sa odsek za narodno igru.

– Ja sam najpre bila u „Abraševiću“ zato što volim folklor. A ukazala mi se prilika da se time i bavim kada se u Baletskoj školi otvorio smer za narodnu igru jer mi smo prva generacija. Verovatno ću sada kada završim školu pokušati da uđem u Ansambl „Kolo”. Ali ovo škola će mi ostati u nezaboravnom sećanju jer mi sa narodne igre posebni smo i po druženju. Kao jedna tim smo, kao jedna porodica – ističe naša mlada sagovornica Andrijana Stanković iz Starčeva, učenica četvrte godine srednje škole.

– Volim igru i pesmu, tradiciju, pa sam se zato i odlučio na narodnu igru. Još igram u „Paunoviću”, ali sam već položio i audiciju u „Kolu”. Volim i to što smo uvek bliski sa publikom jer svi znaju da odigraju bar neko kolo. I za druženje smo uvek raspoloženi. Volimo to što radimo – kazao nam je Nikola.

A narodnu tradiciju u Baletskoj školi ne uče samo kroz igru, nego i kroz tradicionalnu narodnu pesmu. Izvodeći splet izvornih narodnih pesama sa Kosova i Metohije, zatim dve grupne numere u muškom i ženskom dvgoglasu „Gusta magla mi padnala” i „Maslo mela Dimitrija”, a na kraju i maestralnim nastupom Milice Maksimović koja je otpevala „Bela vilo, na tebe me krivo“, oduševili su okupljene.

– Učimo postavku i tehniku tradicionalnog pevanja. To im je potrebno i u njihovim koreografijama. Tokom školovanja mnogo toga nauče. I nije to samo rad, rad, rad. Lepo se i družimo i uživamo. Trudim se da ih pored tehnike naučim i tome da prenesu i emociju kroze pesme i tekstove. Da emotivno dožive to što pevaju i da to iznesu i na binu – bila je takođe emotivna u svojoj priči profesorka narodnog pevanja Anđelka Simić.

Baletani su „pravi” muškarci

A na pitanje kako je okolina reagovala kada je saznala da će ići u baletsku školu, naš mladi sagovornik Nikola se nasmejao.

– Gledali su me čudno. Šta ćeš ti u baletanima. Ali kada sam im objasnio šta je baletska škola i šta ću tamo učiti, nekako su prihvatili – objasnio nam je Nikola, koji je, za svaki slučaj, završio i srednju elektrotehničku školu.

Ipak, „muškići” su u manjini. A po mišljenju profesorke Vučinić to je rezultat predrasuda.

– Upravo su muškarci veoma uspešni kao baletani. Vode vrlo lep život nakon završetka škole. Imaju posao, bave se umetnošću, zdravi su, jaki su, dižu balerine od po 50 kilograma. Uopšte nisu feminizirani, naprotiv – moraju da imaju vrlo razvijenu muskulaturu a uživaju i u ženskom društvu – govori nam profesorka Vučinić pozivajući tako i dečake da se prijave za upis u srednju školu koji je u toku.

A posebno je teško kada u Pančevo dođe dete iz nekog drugog grada ili kada krene ranije u srednju školu.

– Po novom pravilniku omogućeno da se na sva tri odseka upišu i deca pre završene osnovne škole uz diferencijalne ispite. Teško je onda da usklade sve obaveze iz obe škole ali kasnije će biti na dobitku jer će ranije završiti srednju školu. Teško je i kada dođu iz nekog drugog grada. Na prvoj godini imamo jednu devojčicu iz Požarevca i jednu iz Užica. Divim se tim roditeljima što su ih pustili da žive same samo sa 15 godina. Ali to baš govori o tome koliko vole balet – sa ljubavlju i prema svojim učenicima a i prema baletu kazala nam je Svetlana koja pamti istoriju baletskog školovanja u Pančevu od početka jer je bila učenica prve generacije kada je 1979. godine otvorena baletska škola, tada u okviru muzičke.

Na kraju sledila je zajednička fotografija uz, naravno, dirigentsku palicu nasmejanog glavnog animatora kojem ništa nije moglo da promakne ni u organizaciji ni u energiji – profesora Marka Mićića.

(Pančevac / Nevena Simendić)

ZVANIČNO: Saradnja Baletske škole “Dimitrije Parlić” i Narodnog pozorišta Beograd