Mnoge evropske zemlje poput Italije, Grčke, Španije, Poljske i Belgije, oslanjaju se na Ormuski moreuz za uvoz ili preradu nafte. Iako stručnjaci tvrde da zatvaranje ovog koridora neće potpuno odseći Evropu od snabdevanja, upozoravaju da će nastaviti da diže cene „crnog zlata“ i izaziva poremećaje na tržištu, piše EuronewsSrbija.

Kako vojna eskalacija na Bliskom istoku dostiže vrhunac, najava Irana o zatvaranju Ormuskog moreuza izazvala je nagli skok cena sirove nafte i prirodnog gasa. Suočeni sa rastućim troškovima energije kod kuće, evropski lideri užurbano pokušavaju da izbegnu lančanu energetsku krizu, a posebno su zabrinuti kako da ublaže cenovni udar koji se već oseća na berzama.

Smešten između Persijskog zaliva i Omanskog zaliva, ovaj moreuz je uzak plovni koridor koji je velikim delom pod iranskom kontrolom. On predstavlja jedno od najkritičnijih svetskih energetskih uskih grla, s obzirom na to da kroz njega prolazi oko 20 odsto svetske proizvodnje nafte.

Koliko će kriza trajati?
Johanes Raubal, viši analitičar za sirovu naftu u kompaniji „Kpler“, procenjuje da će poremećaji povezani sa Ormuzom trajati još tri do četiri nedelje. To znači da će Evropa ostati izložena visokim cenama i volatilnosti, pri čemu cene sirove nafte trenutno nose „premiju rizika“ od oko 13 evra po barelu.

„Cene će početi da se stabilizuju tek kada se pojave kredibilni izgledi za pregovore između SAD i Irana, ili ako se protok kroz Ormuz ponovo uspostavi. Očekujemo da će većina premije rizika pasti kada pregovori postanu opipljivi, a da će u velikoj meri nestati kada se postigne strukturirani sporazum“, rekao je Raubal za Euronews.

Evropska komisija saziva tehničke stručnjake kako bi se pozabavila novom energetskom krizom, koja ozbiljno komplikuje tekuću bitku bloka za smanjenje visokih cena struje, a sve u cilju reindustrijalizacije i konkurentnosti EU.

Iako je uvoz nafte u EU diversifikovan – pri čemu su Norveška (14,6 odsto), SAD (14,5 odsto) i Kazahstan (12,2 odsto) tri glavna dobavljača – nekoliko zemalja Unije i dalje uvozi naftu od zalivskih proizvođača. Saudijska Arabija je činila 6,8 odsto ukupnog uvoza bloka u prvih devet meseci 2025. godine, a prema podacima EU, najveći uvoznici su Španija, Nemačka, Francuska i Holandija.

Irak je već zabeležio obustave proizvodnje nafte kao rezultat vojnih udara. Druge zalivske države – uključujući UAE, Kuvajt, Saudijsku Arabiju i Katar, imaju otprilike 10 do 20 dana fleksibilnosti pre nego što budu primorane na obustave, pod pretpostavkom normalnih stopa proizvodnje.

Postoje li alternativne rute?
Berd Langenbruner, istraživački analitičar u „Global Energy Monitoru“, navodi da postoje dva održiva naftovoda koja bi mogla da posluže kao alternativa Ormuskom moreuzu, ali sa ograničenjima.

Prva opcija je saudijski naftovod Istok-Zapad, kapaciteta pet miliona barela dnevno. On se proteže preko Saudijske Arabije, od procesnog centra Abkaik do Janbua na Crvenom moru.

„Janbu nije dizajniran da bude glavno izvozno čvorište Saudijske Arabije, pa će njegova infrastruktura i kapacitet za utovar tankera verovatno ograničiti stvarni protok“, kaže Langenbruner.

Druga alternativa je naftovod Habšan–Fudžejra u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji može transportovati sirovu naftu do terminala Fudžejra u Omanskom zalivu. Međutim, Langenbruner ističe da on ima znatno manji dnevni kapacitet od 1,8 miliona barela.

Foto: WikipediaFoto: Wikipedia

„UAE ga već koriste kao rutinsku izvoznu rutu jer zaobilazi troškove osiguranja i bezbednosti tranzita kroz moreuz, tako da nema mnogo slobodnog kapaciteta za korišćenje“, dodaje analitičar.

Nedavno izgrađeni naftovod Goreh-Džask u Iranu bi, teoretski, mogao da zaobiđe moreuz, ali ne bez komplikacija.

„Ovaj naftovod se nalazi u Iranu, koji je već pod teškim sankcijama SAD i čija je infrastruktura pod direktnim vojnim udarima. Pored toga, njegov potvrđeni kapacitet je oko 300.000 barela dnevno, što je prilično malo u poređenju sa onim što moreuz propušta svakog dana“, objašnjava Langenbruner.

Pomorski transport u kolapsu
Na kraju, samo mali deo onoga što normalno teče kroz moreuz može proći alternativnim naftovodima, u poređenju sa 20 miliona barela dnevno koliko inače prolazi tim koridorom.

U međuvremenu, transport kroz Ormuski moreuz između Irana i Omana je gotovo stao nakon što su brodovi u tom području pogođeni tokom iranske odmazde na udare SAD i Izraela. Osiguravajuće kuće su objavile da ukidaju pokriće za ratni rizik nakon što je iranska Revolucionarna garda proglasila moreuz zatvorenim.

Takođe, tankeri će verovatno izbegavati tranzit kroz Crveno more i Suecki kanal na putu ka Evropi.

„Za količine koje ne mogu ići naftovodima i oslanjaju se na brodove, alternativa je preusmeravanje tankera oko Rta dobre nade da bi stigli do Evrope, što značajno produžava vreme i troškove transporta. A to pomaže samo onoj nafti koja već nije zarobljena u Persijskom zalivu“, kaže Langenbruner.

Gde Evropa može da nađe spas?

Proizvodnja u Severnom moru ostaje jedan od najsigurnijih alternativnih izvora snabdevanja za Evropu. Nafta sa polja u Norveškoj i Velikoj Britaniji može se tankerima direktno isporučiti u evropske luke.

SAD i Zapadna Afrika takođe nude održive zamene, pri čemu proizvođači poput Nigerije i Angole šalju naftu direktno u Evropu atlantskim rutama.

Severna Afrika, posebno Alžir i Libija, obezbeđuje veoma kratke rute snabdevanja Mediteranom do južne Evrope. Ove pošiljke izbegavaju glavna svetska uska grla i imaju minimalnu udaljenost transporta. Međutim, politička nestabilnost, posebno u Libiji, predstavlja stalan rizik za održivo snabdevanje.

Proizvođači iz Kaspijskog regiona i Centralne Azije, kao što su Kazahstan i Azerbejdžan, nude dodatnu diversifikaciju. Njihova nafta obično putuje naftovodom do izvoznih terminala na Crnom moru pre nego što se pošalje kroz turske moreuze u Mediteran.

Dobavljači iz Latinske Amerike, naročito Brazil i Gvajana, mogu isporučiti naftu Evropi atlantskim rutama koje u potpunosti izbegavaju bliskoistočna uska grla.

Polin Hajnrihs, predavač na studijama rata na Kraljevskom koledžu u Londonu, zaključuje da, ako Evropa želi ozbiljno da shvati bezbednosnu strategiju, moraće da smanji nesigurnost koja proističe iz zavisnosti od fosilnih goriva.

„Naša bezbednosna strategija je trenutno svedena na reagovanje na krize izazvane fosilnim gorivima. I to mislim kako u smislu samih goriva, tako i u smislu sila koje zavise od njih da bi podržale svoju moć, uključujući i Sjedinjene Države“, ističe Hajnrihs.

(euronews.rs)