Da, bila je nedelja. Mada, kada je rat, svi se dani spajaju u jedan, u čekanju kada će kraj, u razmišljanju kako preživeti. U ovom našem ratu iz 1999. najpre se činilo da se jedini spas od nevidljivog napadača može naći u skloništima. I štabovi su pozivali narod da se u dotična spuste čim se oglasi sirena za vazdušnu opasnost, ali bez naređenja. Možda i zato što skloništa i nisu bila skloništa, nego obični podrumi, A i oni podrumi, koji su davnih 60-ih godina prošlog veka pravljeni tako da mogu biti i skloništa, poput onih u naselju Solara, bili su uglavnom zamandaljeni, puni buba, miševa i pacova, raznog smeća, a u najboljem slučaju buradi s već smrduckavim prolećnim kupusom. Zato je i podrum Opštine bio pun građana iz susednih zgrada, bar prvih dana bombardovanja.

Ubrzo su preduzimljiviji Pančevci očistili i svoje podrume, doneli krevete na sklapanje, dušeke, ćebiće, razvukli kabl od antene za neki televizor, spustili i pokoji stočić da bi prekraćivali vreme jambom ili kartanjem.Ali kako su se periodi vazdušne opasnosti oglašavali i po nekoliko puta dnevno, trčanje u podrum postajalo je sve besmislenije. Otvorila se i još jedna istorijska polemika u Srba – da li su možda skloništa i opasna jer šta bi bilo kada bi se cela zgrada obrušila na glave u podrumu? Kao da smo se počeli navikaviti na tu novu nesreću.

Sve do te nedelje, 4. aprila. U 4.29 prvi put je gađana jedna fabrika u pančevačkoj južnoj hemijskoj zoni. Još je bila noć, pa su eksplozije bile vidljive i izdaleka. Pogođena je s dve rakete Energana, srce fabrike – stigla je vest. A onda je došla i ona vest – tamo su poginuli ljudi.Na licu mesta nastradali su Mirko Dmitrović i Duško Bogosavljev. Bilo je još teško povređenih – Dejan Bojković, Slađan Perošević, Boško Nešić.

Zavladao je muk nad Pančevom tog jutra, u nedelju, 4. aprila.

Ne zadugo. Vazdušna opasnost je ponovo oglašena i trajala je od 11.06 do 13.26. Ipak su u podne održana dva protestna mitinga –u Jabuci pod nazivom „Pesma nas je održala” dok su Glogonjci prkosili na skupu „Domovina se brani lepotom”. Istog dana po podne na Katoličkom groblju je sahranjen pukovnik Ljubomir Tomić, načelnik RV i PVO u Prvoj armiji Vojske Jugoslavije, koji je domovinu branio životom. Saopšteno je da je nekoliko dana pre toga poginuo pri napadu na „vojne instalacije” u Beogradu.

Pet dana kasnije u Beogradu je preminuo i u gađanju Rafinerije teško povređeni Dejan Bojković.

Da li su morali poginuti? I sud se time bavi, ali jureći uglavnom one na najnižoj lestvici.

Svedoci iz Rafinerije

Do sada jedino istoriografsko svedočenje o bombardovanju Pančeva pretočeno u knjigu jeste knjiga fotografija i tekstova o razaranju Rafinerije nafte Pančevo Živojina Milanovića „Operation Allied Force – Obrisi sećanja za nezaborav”. Listajući stranice ove knjige, kojoj sledi i prošireno izdanje, kako obećava Žika, osim apokaliptičnih slika zgužvanog metala rafinerijskih pogona, još veći osećaj besmisla i tuge kod čitalaca bude fotografije i izvodi iz života Mirka Dmitrovića, Duška Bogosavljeva i Dejana Bojkovića.
Kako je na promociji knjige reako elektroinženjer Todor Toša Nikolić, 20 godina direktora Energetike u Rafineriji, a i u trenutku kada je pogođena Energana, odluku da fabrika radi doneli su viši organi.
– Odgovornost se često tražila u rukovodstvu Rafinerije. A i mi smo dolazili na posao kao i svi drugi. I niko od nas, kada smo se sastajali sve do 24. marta, nije ni pomislio, bez obzira na to što se kuvalo i što se pričalo da će biti bombardovanja, da će se to stvarno dogoditi i posebno da će biti gađana Rafinerija. Međutim, kada je bombardovana „Utva”, uvideli koliko je ozbiljna situcija, kolegijum Rafinerije je uveče odlučio da zaustavimo fabriku. Međutim, sutradan oko deset sati stigao je faks s naređenjem da se proizvodnja ne zaustavlja, U lancu rukovođenja iznad sebe smo imali najpre rukovodstvo NIS-a, pa iznad NIS-a je bila Vlada, pa još više iznad vojska.
Morali smo da radimo. Sa svojim radnicima sam se dogovorio o dežurstvima. U smenama, i u drugoj i u trećoj, smenjivali su se i svi rukovodioci. Obilazio sam ih i ja nekoliko puta i u toku noći. S kolegom Ilijom Anđelkovićem jedno veče pre nego što je bilo bombardovanje sam sedeo s radnicima u Energani do oko jedan sat posle ponoći. Vodili smo računa o našim momcima. Živeli smo s njima. A tuga zbog njihove pogibije je strašna.
Energana je imala tri broda – brod turbinske sale, brod komandne sale i kotlarnice. Oko pola pet, kada su se radnici već spremali za sledeću smenu, doletela su dva „tomahavka” – jedan je pogodio pogon broj tri, koji je od komandne sale delio samo običan zid. Druga raketa je pala u razvodno postrojenje. Znali su šta ciljaju, uostalom kompletno postrojenje su isporučili Englezi. Kasnije su bombardovani mnogi drugi pogoni u fabrici. Ali ipak je sve to metal, sve je to fabrika koja može da se nadoknadi, ali ljudski život ne može – svedočio je emotivno Toša Nikolić.
A o tome koliko je brinuo o radnicima, mogu da posvedoče i reči Žike Milanovića, autora knjige.
– Zahvaljujući Todoru Nikoliću, moj bivši šef Aca Manić i ja smo danas živi. Hteli smo da dođemo u treću smenu, od tri sata, baš tu noć kada je Energana bombardovana. Da pravimo ono čuveno – vi nas bombardujete, nas baš briga, da pravimo propagandu. Ali smo nekoliko dana ranije došli u prvu smenu da popijemo kafu s tim ljudima, istim ljudima koji su tri dana kasnije poginuli. I Toša nam je tada rekao: „Nemojte, molim vas. Dižemo kapacitete, radimo, treba ’rumunka’ da proradi. Dođite drugi put, ima dana više nego kobasica.” I zato, hvala ti, Tošo – kazao je Žika.

Nastaviće se.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva 1999. (5)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (4)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (3)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (2)

Feljton: Hronologija bombardovanja Pančeva (1)