Dragi moji, rastanke je teško i doživeti i o njima pisati. Svaki rastanak predstavlja gubitak sebe u onoj meri kolika je bila emotivna investicija sa osobom koja odlazi.

Najteže nam padaju oni rastanci kada nam neko drag ode zauvek, bilo to nenadano, bilo s prethodnom potajnom nadom u čuda koja bi taj isti odlazak sprečila. Praznina koja nastaje posle gubitka drage osobe jeste nešto što se ne može ničim ispuniti. Ona ostaje zauvek u nama uz osećaj krivice što nismo pružili više vremena, pažnje, ponekog izvinjenja ili jednostavno prisutnosti u nečijem životu. Bol zbog takvih gubitaka ostaje da tinja u nama. S vremenom se saživimo s tim osećajem, nastavljamo dalje, sve dok ne dođe jedan od onih dana kada bol nedostajanja svom jačinom provali iz sećanja. I tada je sve podređeno uspomenama.
Međutim, postoje rastanci o kojima ne razmišljamo dok nas poput emotivnog malja ne tresnu posred srca. Neko je ukrstio svoj životni put s našim. Osećamo da gradimo neraskidivo prijateljstvo, život s nekim „dok nas smrt ne rastavi” ili poslovnu vezu koja je pod okriljem posla iznedrila srodnu dušu i pravog prijatelja. Sve te „neraskidive” veze s vremenom počinju da se podrazumevaju. Imamo nekog ko je uvek tu, pruža nam osećaj sigurnosti, prihvaćeni smo i lepo nam je.

Svaka emotivna veza, ljubavna, prijateljska ili poslovna, raste u meri u kojoj rastu i oni koji je čine. Ako jedna osoba ulaže više, uči, napreduje, menja se u skladu sa svojim ciljevima, dok druga ostaje uljuljkana u rutini već postignutog, neminovno je da dolazi do pojave razlika kojih nije bilo u samom početku. Niču prepreke za koje nismo nikada pomislili da se mogu naći na tom zajedničkom putu. Kada postanemo svesni tih prepreka, osobi koja je do tada bila s nama možemo samo da vidimo leđa, jer ih je ona odavno prepoznala i prevazišla. Svako tapkanje u mestu ispred takvih prepreka predstavlja početak kraja.

Počinju da popuštaju emotivne veze koje su nas držale uz osobu koja je već odmakla usmeravajući svoju životnu lađu ka nekim drugim lukama. I dolazi do rastanka. Do prekida nečeg za šta smo mislili da je doživotno i neraskidivo.
Možemo mi sebe sažaljevati, osećati se izdano, napušteno, ostavljeno, ali koliko god da nam je teško, treba da osetimo zahvalnost. To što je neko bio vredan naše ljubavi i poštovanja je dragoceno iskustvo. Kad prođe period žaljenja zbog gubitka koji osećamo, vreme je da i mi uzmemo u ruke kormilo svoje životne lađe, da odredimo cilj i na tom putu da prihvatimo one kojima smo potrebni da bismo zajedno napredovali. Svako zajedničko putovanje, koliko god da traje, ima cilj da nas oplemeni, da naučimo da budemo bolji sebi, da krenemo da učimo sve ono što ne bismo onako uljuljkani u svakodnevicu.

Svaki rastanak je šansa da i mi sami počnemo na drugačiji način da volimo sebe. Svaka promena će nam doneti šansu za novi početak i pojačati osećaj zahvalnosti osobi koja je svoje vreme i emocije delila s nama. Rastanci iz bola koji prave stvaraju šanse da postanemo bolji prema sebi i prema drugima koji nam dolaze u život.

(Pančevac)