„Dragi moji prijatelji, prošlo je mnogo dana, za mene, svaki dan mi je kao večnost, nisam stigao da vam se svima zahvalim na pruženoj ruci, pomoći i razumevanju zbog naše tragedije. Svako jutro i svako veče mi počinju i završavaju se samo sa jednom mišlju“.

Ovim rečima, otac ubijene Ivane Krivokapić (26) započinje potresnu poruku na Fejsbuku upućenu svojoj mezimici i prenosi pesmu koju su, kako je naveo, za nju napisali njeni školski drugovi i drugarice.

Slobodan Krivokapić, inače, nije se ranije oglašavao povodom smrti ćerke, jer kako je objasnjao, nije imao snage da se pomiri sa bolom.

– Želim sa vama ovom prilikom da podelim jednu priču posvećenu mojoj Ivani, a napisala su je deca sa kojima je delila knjigu, ocene ,radost, tugu i život. Napisana je pre mesec i po dana, ali tek sad sam smogao snage da vam je napišem. Ja se ovom prilikom iz sveg srca zahvaljujem toj dragoj deci – napisao je Slobodan.

„Zašto nam pobogu nisi rekla?“

Pesmu Ivaninih prijatelja prenosimo u celosti.

„Kažu nam ti si otišla, ali ne to nije istina, Ivana ovo si nam slagala! Vratićeš se ti i nastaviti da se smeješ, onako zvonko, jako, toliko da svi krenemo u horu, kako je uvek bilo

Čini mi se da je svet okovan tugom, da zemlja besni za najboljim drugom, čini mi se, vreme na satu unazad teče. Pogledah u kalendar pa srce presta’ da me peče

Vreme me baci do nekog izbledelog petka, hajdemo ispočetka. Na hodniku baš našeg fakulteta, čujem zvonki glas kroz masu silueta ,,Zaboravila sam da je danas predaja iz maketa!“

Dajem ti čačkalice, malo žice i lepka. Onako kako to obično biva sa poznanicima, koji se prepoznaju, a par tajni ih dele da postanu nešto više, lica se smeše, kao da znaju, upamtiću tempo kojim duša ti diše

Tako je sve krenulo… Tebi je napraviti maketu bilo i suviše lako, dok sam ja na svojoj dugo radila, tebi je trebalo 10ak minuta, kao da si je do tada napravila milion puta…

„Da li se nešto može dodati?“, asistent pita, kažeš: „Da i ne. Da li se nešto može oduzeti? Da i ne“ Gledaš ti, gleda asistent i gledam ja sa strane.

Progovori ,,Desetka“ (a tebi dah zastane). Ja u čudu, smejem se, moja je dobila sedmicu i malo sam besna, prestaje da te drži mesto i kao da ti je prostorija tesna.

Tada nisam shvatila ali sada znam. Tvoj život bio je poput te makete. Moglo se svašta nešto i dodati i oduzeti, ali na kraju opet ništa.

Trebali ste da je vidite i Ivanu i maketu. Čista desetka, ali nije bilo tu nekog reda, bilo je svega i lepog i tužnog i ružnog i srećnog, svega!

Ali bilo je stvarno, pogledam u kalendar opet i više nije petak i sada sam besna ali ovaj put istinski, jer se desilo nešto što niko nije očekivao. Nešto što nisi zaslužila. Pitamo se da li je moglo drukčije.

Znate, ona je imala divnog glasa, pevala jer je kaže tako je navikla kod kuće sa svojima, znala je tekst svake pesme, pravi mali džuboks! Plesala baćatu, ma svaki ples je znala!

I činilo se da je ništa ne plaši jer je želela i volela toliko toga, da joj je svaka planina bila mala. I zašto nam pobogu nisi rekla? Čini se, odlaze uvek oni koji su najviša srca dotakli.

Šta mi drugo ostaje nego da te pustim i pamtim, jer uvek puštaš one koje voliš, ali ih držiš u srcu i sećaš se. I boli, ali voliš i srećan si što si ih imao.

I znamo da ovo nije kraj, ovo je samo prelazak u neku drugu formu. Sada si negde na lepšem dalje od svih nas, ali bliže Bogu.

Hvala ti što si bila deo mog, deo naših života, bila si drugarica, sestra, rođaka, ćerka i uvek ćeš biti u našim srcima. Nisi zaboravljena. Živećeš večno u nama, setićemo se kroz igru i pesmu.

Zbogom za sada, naša Ivana“

Ivanin otac Slobodan se zahvalio na divnim rečima njenim prijateljima i svima koji su voleli Ivanu.

– Oprostite mi na trenutku slabosti, oprostite i ne zamerite, nisam od vas mnogima odgovarao, nemam snage ni volje za razgovore , ali ovu priču osećam da sam vam je dužan pokazati, vama koji ste voleli Ivanu.

(Pančevac/Kurir)