Čovek je šaljivog karaktera. Nema boljeg pekara među harmonikašima, ni harmonikaša među pekarima. Vreme mu je da se ponovo ženi, u potrazi je za srodnom dušom. Nikola Crni Njagra je ljudina koja voli društvo. Fijakeri, motori, bicikli, konji, sitna živina, zečevi – sve su to momenti koji su mu život činili potpunijim. Ovo je priča o gornjaninu kog svako iz Margite zna. Po dobru, naravno.

PANČEVAC: Kako si krenuo u život, odakle?
NIKOLA CRNI NJAGRA: Rođen sam u Margiti 1968. godine u paorskoj porodici. Poštenoj. Deda Nikola je bio paor, poljoprivrednik, imô je sedamnaest lanaca zemlje. Pomagô sam mu. Išli smo na njivu da špartamo kukuruz. Uvek je imô krave i kobile dobre. Uz njega sam zavoleo konje. Više su me vukli dvoprezi nego fijakeri. Poštovao je i slavio slavu. Otac Maksa je bio mesar, a keva domaćica. Jedinac sam. Školu sam završio u Gornjem gradu. U mladosti, od svoje sedamnaeste godine počeo sam da se bavim pekarstvom i do današnjeg dana radim u pekari. Harmonika, dugmetara, „dva crna – jedno belo”, bila mi je hobi. Učio sam da sviram kod čika Mite Srdanca od svoje trinaeste godine. Ćale mi je kupio prvu harmoniku, „skalu” s devedeset basova. Svirao sam je četiri godine. Posle toga smo je prodali i kupili ovu koju i danas imam – troglasnu „dalapu”, ručni je rad. Ona ima tonove original „dalape”, talijanske. Stara je četrdeset godina, al’ radi pun gas, sve funkcioniše. Ne nameravam da je menjam, ona je moja ljubav, navikô sam na nju i ona na mene. Moja duša. Harmonika je pola mene…
• I, kako si harmoniku koristio?
– Veselio sam gornjane. Svirao sam za Preobraženje na fijakerima, na manifestacijama, svirao za Uskrs i Badnje veče… Nisam ja to sa petnaest-šesnaest godina doživljavao kao posao, uživô sam, al’ je bilo drugarskog čašćavanja; kol’ko dobijem, dobijem. Nije to bitno bilo. Vozimo se na fijakerima, ulazimo iz kuće u kuću. Krštenja, svadbe, slave, rođendani. Bila to dobra kinta u ono lepo vreme.
• A pekara, šta se tamo dešavalo?
– Svašta, al’ radim u pekari i to je to, šta dalje da ti pričam.
• Okej. Imao si još neka interesovanja…

– Da. Bio sam odgajivač rasne živine. Tu sam postigao rezultate. Bio sam šampion s nemačkim bramama. Bio sam šampion u velikoj činčili – zečevi, kunići, kako ’oćeš. Gde god odem: Skorenovac, Novo Selo, Sombor, Novi Sad… Gajio sam razne ptice. Sad više ne gajim živinu, al’ volim da odem na izložbe i da je gledam.
• Čujem da ti se otac bavio kasačima.
– Jeste. Vozio je kasače, šampione Jugoslavije, vozio trke četrdeset godina, a i uz njega sam, kao i uz dedu, zavoleo konje. Odrastao sam na beogradskom hipodromu. Trenirao sam. Otac je bio i uzgajivač. Spremao sam konje za trke s kolicima. Voleo sam da gledam trke. Otac je uvek bio prvi, kako da nije bilo lepo. Pastuv, vranac Luki, bio je veliki šampion. Posle trke konje uvedem u prikolicu za transport. Milina. Deda je uvek imô radne kobile, gde smo se mi vozili s njima. I tako. Išli do njive. Jašio sam za Božić konje, onako kako se išlo tada. Za Preobraženje isto. I sankali smo se fijakerom.
• Kakvo ti je bračno stanje?
– Udovac sam već dve godine. Žena mi preminula od bolesti. Od tada sam u kući sam. Ja sam antialkoholičar i ne pušim. Voleo bi’ da nađem neku srodnu dušu. Ženu koja bi ’tela da stupi sa mnom u vezu. Samo treba da je ozbiljna, prirodna, ljubavna, poštena. Iskrena i dobra duša. Ne treba ništa da radi, samo treba da bude čovek.

Foto: Privatna arhiva

• Imaš dece?
– Da, imam ćerku Aleksandru, 29 godina. Završila je srednju školu, visprena je i uspešna u svom poslu koji voli, cenjena. Privređuje, ne zavisi od oca. Ako se bude udala, nek se uda, ako ne – ne.
• Ajde opiši jedan svoj običan dan.
– Prvo nahranim kerove. Veliki sam ljubitelj pasa. Imam šarplaninku vrhunskog kvaliteta, jazavičarku i čivavu. I mačka crne boje, zove se Prcko. Odem onda u kupovinu. Znaš ono: odem do pijace, do grada da platim račune. Vratim se kući i vežbam malo harmoniku. Gledam filmove za svoju dušu. Vozim bicikli, pasionirani sam ljubitelj vozila na dva točka. Odem biciklom i do Kovačice, i na fijakerijade u okolnim selima, koje mnogo volim. Svuda idem. U popodnevnim časovima odmorim, odem na posao i odradim noćnu smenu u pekari. I to ti je to.
• Kažeš da voliš dvotočkaše. Vozio si i motore?
– Dobro si informisan. U mladosti sam vozio motore, bio sam bajker, išô po bajk-skupovima. Prošô sam celu Jugoslaviju. I pičio kroz banatski trougao: Novo Selo – Crepaja – Baranda. A Opovo i Kikinda… Bio sam društven. Voleo sam život. Bilo lepo u moje vreme, osamdesetih, ludilo mozga. Voleo sam kafane, da mi svira muzika, da se družim s muzičarima, da pevam. Išô sam s društvom u Dom JNA, gde je svirala vojna muzika. I tamo sam isto pevao. „Sloboda”, hotel „Tamiš”, „Slavina” – to su bila mesta gde smo se sastajali mi Margićani. Išli smo po selima na slave. I tako je, znači, društvo funkcionisalo. U mladosti boemski život vodio sam.
• Ispričaj onu priču o nadimcima.
– U Margiti svaka porodica ima svoj nadimak, špicname, po kome se zna. To su stari Margićani smislili, po nadimku su se ljudi prepoznavali. Od mog pradede još mi smo bili Njagreni. I danas me tako znaju.
• Kažeš da tvoje ime postoji na svim jezicima sveta.
– Pa, da, internacionala. Nikoljka Černi na ruskom. Na rumunskom je Nikolaje Njegru, a na američkom, australijskom i engleskom Nik Blek. Aj sad ti svoje ime probaj da prevedeš na ove stranske jezike.
• Menja se tvoj komšiluk, to ti se ne sviđa…
– Pa, eto, Margita je bila najstariji kraj u Pančevu, koje se delilo na dva kraja – gornji i donji kraj. Mi smo paorski, gornji kraj i šteta je što se sad, eto, ruše stare kuće i zidaju zgrade. Izumreva taj stari deo Pančeva, koji sa sobom nosi tradiciju i neke uspomene na ta stara vremena. I na stare Lale, gornjane paore, koji su živeli od zemlje, gajili stoku, koji su tu držali razne životinje… I, sad, odjednom, dođe zgrada, a sa njom i novi stanari. I još se bune ako komšija drži svinje, konje ili živinu. Smrdi im. I onda dođu razne inspekcije, stigne naređenje da gornjani životinje moraju da sklone, rasture, odnesu na neki salaš. To je jako žalosno. Doći će vreme da se ni petao više neće čuti da kukuriče. Evo, gornjani ne drže stoku po dvorištima, a retkost je da se nađe da neko drži kokoške.
• Imaš li neku životnu filozofiju, o čemu razmišljaš kad si sam?
– Životni moto mi je da ne ostanem sam u životu. ’Oću da imam saputnicu pored mene. Eto, to mi je san.