Zoran Đinđić je bio srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001–2003).
Ključna figura rušenja režima Slobodana Miloševića, predsednik vlade posle prevrata izvedenog 5. oktobra i nosilac demokratskih promena u Srbiji na početku 21. veka, Zoran Đinđić, ubijen je u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine. Ubio ga je Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, s prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14.
Iako pozadina atentata nikada nije razjašnjena, smatra se da je neposredan povod za ubistvo bila Đinđićeva rešenost da se obračuna sa organizovanim kriminalom u Srbiji, čiji su istaknuti predstavnici bili pripadnici takozvanog zemunskog klana, s Miloradom Ulemekom Legijom, Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom na čelu.
U decembru 2002. godine, na predlog Vlade, donet je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, kojim su uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Specijalni sud. Uvedena je i institucija svedoka-saradnika, a prvi koji je to trebalo da bude bio je Ljubiša Buha Čume, otpadnik od zemunskog klana. On je davanje iskaza specijalnom tužiocu završio 11. marta kasno uveče.

Streljanje

Dvanaesti mart Zoran Đinđić je prvobitno bio nameravao da provede kod kuće, zbog bolova u nozi koju je povredio mesec dana ranije, ali je na kraju odlučio da ode do zgrade Vlade, gde je imao zakazane sastanke od 13 sati. Tri vozila došla su po premijera, do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40, što je bila uobičajena procedura. Po Đinđićevom ulasku u srednji automobil kolona je krenula ka Vladi.
Kolona se na parkingu zgrade Vlade zaustavila tako da je automobil u kojem se nalazio Đinđić bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5 na dva-tri koraka od vrata. Telohranitelji su mu pomogli izađe iz automobila, jer je Đinđić tada koristio štake.

Kad je premijer izašao iz vozila, šef obezbeđenja Milan Veruović dodao mu je štake i krenuo s njim do ulaza u zgradu, a onda se vratio da zatvori vrata automobila. Dok je Đinđić otvarao vrata zgrade, Zvezdan Jovanović je ispalio dva metka iz puške „hekler i koh G3” sa udaljenosti od oko 130 metara. Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini.
Pripadnici obezbeđenja uneli su Zorana Đinđića u zgradu, gde su pokušavali da ga ožive dok čekaju Hitnu pomoć, a zatim su ga posle nekoliko minuta, ne dočekavi ambulantno vozilo, uneli u automobil i odvezli ga u Urgentni centar.
Tamo je, uprkos naporima lekara, preminuo u 13.30.
Policija je ubrzo blokirala saobraćaj na izlazima iz Beograda. Osim toga, saobraćaj u gradu je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama, a hiljade ljudi su se peške vraćali kućama s posla. Ljudi i automobili bili su nasumice zaustavljani i pretresani.

Akcija „Sablja”

Akcija potrage za atentatorima nazvana je „Sablja”. Počela je neposredno nakon ubistva premijera, 12. marta 2003, i trajala do 22. aprila 2003. godine. Predstavlja jednu od najvećih policijskih akcija u istoriji srpske policije – privedeno je 11.665 osoba povezanih sa organizovanim kriminalom, a među njima je bilo dosta javnih i estradnih ličnosti.
Vođe zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković krili su se sve do 27. marta 2003. godine, kada ih je policija pronašla i likvidirala jer su prilikom hapšenja otvorili vatru na policiju.
Milorad Ulemek Legija skrivao se do 2. maja 2004. godine, a onda se predao.

Presude

Posle suđenja, koje je trajalo više od četiri godine, Vrhovni sud je 2008. Miloradu Ulemeku i Zvezdanu Jovanoviću potvrdio kaznu od 40 godina zatvora. Članovi zemunskog klana Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Sretko Kalinić i Vladimir Milisavljević osuđeni su na po 35, Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i Branislav Bezarević na 30, Dušan Krsmanović na 20, Željko Tojaga na 15, a Saša Pejaković osuđen je na osam godina zatvora.