Najvažnija sporedna stvar na svetu ovih dana postala je možda i najvažnija glavna na ovoj „užarenoj” planeti, zasenivši i mnoge uslovno rečeno ozbiljnije događaje.
Nema sumnje, Svetsko prvenstvo u fudbalu u Kataru, uz svu neslućenu pompu, tektonski trese kuglu zemaljsku.
Stoga je nebrojeno razloga da mnogi pohrle na ovo prebogato poluostrvo u Persijskom zalivu da vide (i budu viđeni), to jest da usput bodre svoje omiljene reprezentacije.
Među njima se (ne)očekivano našlo i mnogo naših ljudi, pored ostalog i zato što se od „orlova” mnogo očekivalo.
S obzirom na to da brojni naši sunarodnici rade u tom naftom bogatom podneblju, tamo su (izdašniju) egzistenciju potražili i Pančevci koji su neophodno znanje stekli radeći u našoj rafineriji.

Jedan od njih je i Dejan Ćuća, koji odnedavno živi i radi u Bahreinu, a kako veoma voli i revnosno prati magičnu igru na dva gola, ovu priliku nije smeo da propusti, a svoje impresije u formi dnevnika ekskluzivno je preneo čitaocima „Pančevca”.
– Otkad znam za sebe, znam i za fudbal jer, čim sam prohodao, jurio sam za loptom glumeći Pižona, Mocu, Šurjaka, tadašnje zvezde one, iz ovog ugla gledano, neopisivo jake jugoslovenske lige. A onda sam saznao za svetsko prvenstvo – cirkus koji na svake četiri godine dolazi u naše živote, a mene je naprečac osvojio. Prvo kojeg se sećam jeste ono u Španiji 1982. godine i mislim da još uvek pamtim miris sličica kad otvorim kesicu ili tog popunjenog albuma, koji mi je mama greškom bacila kada sam otišao svojim putem iz roditeljskog doma – kaže Dejan.

Privatna arhiva

Brazil, naravno!

Ovaj Pančevac na privremenom radu ističe da je gledao sva naredna svetska prvenstva sa istim žarom kao i to prvo.
– Ostaće zauvek u sećanju ono najiskrenije radovanje Altobelija, ona „božja ruka”, ona najluđa Argentina s Klaudiom Kaniđom, ona najružnija reprezentacija iz komšiluka, onaj penal Roberta Bađa koji je završio kao reklama za viski, ona Mijatova prečka, ona Ronaldova frizura, ona savršena Španija, onaj poraz Brazila, ono finale iz Moskve… I, tako, prošlo je tačno četrdeset godina od mog prvog svetskog prvenstva, a ovo u Kataru, bez obzira na sve kontroverze, meni je ipak najvažnije! Iz prostog razloga što sam prvi put bio u prilici da budem deo tog jedinstvenog cirkusa – kaže ovaj naš bliskoistočni gastarbajter.
Dejan je negde pročitao da je fudbal toliko popularan jer savršeno podseća na život i svako može da nađe svoje mesto na nekom terenu.
– Stvarni život zamenio je tu igru života i evo me živim na Srednjem istoku, a prvenstvo je u komšiluku, što je prilika koju nisam smeo da propustim. Kuglice su htele opet Brazil i Švajcarsku, plus Kamerun. Sutradan na poslu pada dogovor sa Ivanom, kolegom, maltene bez reči. Na koju ćemo? Zar treba da pričamo uopšte – Brazil, naravno. E, tu kreće mali hod po mukama oko nabavke karata, ali nakon nekih mesec i po dana svakodnevnog proveravanja inboksa stiže imejl, dobili smo pravo da kupimo karte. Sreća! Pored mene i moje Mire, idu i Ivan i njegova supruga Južnoamerikanka i navijačica Brazila, ali oprošteno joj je – kaže on

Peripetija koliko nećeš!

Ovaj sugrađanin ističe da je bilo peripetija i oko ulaska u Katar, jer je ta zemlja uvela posebne vize za ljude koji dolaze na prvenstvo, a trebalo je rešiti i prevoz.
– To je zato što Bahrein i Katar nemaju diplomatske odnose, pa samim tim nema ni direktnih saobraćajnih linija iako su na „pljunomet”. Opcija je ili avion za Kuvajt, Emirate ili Rijad, pa odande za Katar, ili kolima kroz Saudijsku Arabiju, za šta smo se i mi opredelili. A onda dva nova problema. Treba nam smeštaj u Kataru, jer bi odlazak i povratak u istom danu bilo previše, a treba nam i viza za Saudijsku Arabiju, što na sreću nije bilo tako teško. Sa smeštajem je već bilo muke, jer ga je trenutno moguće naći isključivo preko autorizovanog sajta, što znači da ono što je dosad koštalo 20 evra (noć), sada je bar 400. Ali dobro, šta je – tu je, odraše nam malo kožu s leđa, ali smeštaj je rešen, kao i sve drugo. U međuvremenu, imali smo i uvertiru, prijateljsku utakmicu Srbije s Bahreinom i obećavajućih 5 : 1. Na tribinama je bilo mnogo nas koji živimo tamo, a mnogo ih je stiglo i iz Dubaija – kaže Dejan.

I tako je došao i dugo čekani 24. novembar, kada im se pridružio još jedan Dejan (iz Novog Sada).
– Bahreinsku granicu smo prošli rutinski, dok su Saudijci poznati kao strogi, pa tako svinjetina i alkohol imaju istu težinu kao i narkotici. Ipak, i tu prelazimo bez nekog zadržavanja – otisci prstiju, aktiviranje vize, pretres i to je to. Shvatamo da svako pominjanje Argentine, koju je Saudijska Arabija pobedila dva dana ranije, automatski izaziva široke osmehe kod svakog službenog lica, a na pitanje: „Gde je Mesi?” kao po komandi pokazuju neki od svojih džepova. Sledi nam prilično monotonih 300 kilometara kroz Saudijsku Arabiju, jer gde ti pogled padne, maltene je samo pustinja, ne računajući mesto Damam, gde je sedište kompanije „Saudi Aramko”, najvrednije na svetu, vrednije čak i od „Epla”, a jedina zanimljivost su „grtalice” koje čiste taj crveni pesak na isti način na koji se kod nas čisti sneg. Napokon stižemo na granicu Saudijske Arabije i Katara i prolazi nam ista fora s Mesijem i Argentinom – kaže Dejan.
I tako je ova navijačka ekipa bez mnogo natezanja stigla na granicu Katara, gde je zatekla potpuno drugačiju atmosferu, mnogo policije, rotacije na sve strane, namrštena lica, i suočila se s prilično komplikovanom aplikacijom za parking.
– Ali dobro, opraštamo komplikovanje organizatorima po ko zna koji put. Inače, automobilom je zabranjeno ući u Katar u toku prvenstva, tako da vozilo ostavljamo na parkingu, a mi nakon pasoške kontrole ulazimo u besplatan autobus. Ljudi iz organizacije su nam stvarno detaljno objasnili kako da stignemo do smeštaja i stadiona na kojem je utakmica. I nakon nekih sat vremena vožnje konačno smo u Dohi, izlazimo na poslednjoj stanici i sada nam treba neki prevoz do samog smeštaja. Na stanici vlada priličan haos, jer je stadion na kojem se igrala jedna od utakmica popodnevnog programa na deset minuta hoda, tako da su na sve strane gomile navijača iz svih delova sveta, pa sve šljašti od zastava, nacionalnih nošnji, meksičkih sombrera i naravno policije. U tom metežu ipak smo nekako našli taksi, bolje reći raspadnuti automobil s ne baš prijatnom unutrašnjošću i divljim taksistom, verovatno sa azijskog potkontinenta. Ta vožnja bila mi je u totalno u neskladu sa svim prethodno viđenim. Završilo se tako što nam je, naravno, naplatio triput više nego što bi bilo normalno. No dobro, živci nas još uvek drže – navodi ovaj Pančevac.

Privatna arhiva

O, Mesi, ćao…

Nakon malo popodnevnog odmora ekipa je krenula metroom na odredište.
– Bilo je to divnih i nezaboravnih 45 minuta. Voz pun navijača, doduše preovlađuju žute boje, ali atmosfera prava karnevalska. Brazilci su preradili poznatu italijansku pesmu „O, bela, ćao”, pa se celim putem orilo: „O, Mesi, ćao”, u znak slavlja zbog poraza arhineprijatelja Argentine od Saudijske Arabije dva dana ranije. Po izlasku iz metroa utapamo se u reku ljudi koji idu ka velelepnom stadionu „Lusail”, čija zlatna boja u kombinaciji sa žutilom brazilskih navijača doprinosi utisku da je sve na strani Brazila, iako je primetan broj navijača Srbije – priseća se Dejan.
On ističe da su većina navijača u žutim dresovima u stvari navijači popularnih „karioka” koji nisu iz Brazila.
– Fudbalska reprezentacija petostrukog svetskog prvaka je planetarni sportski brend, tako da smo pričali i s Britancima, Arapima i raznim drugim ljudima u žutim dresovima. Tu negde je bilo i vreme da se uđe na stadion i ponovo je bilo problema, ovog puta sa elektronskim kartama koje smo imali u telefonima, jer problem je bilo neizbežno ukucavanje šifre, o čemu naravno nismo bili obavešteni. I tu poslednju prepreku smo nekako preskočili i ulazimo na stadion. Vau! Koliko god je to futurističko zdanje lepo spolja, ne može da se meri sa utiskom koji ostavlja kada se uđe. Kako nismo mogli da biramo mesta, iako smo u aplikaciji naveli da smo navijači Srbije, čudno je da smo smešteni u sektor s Brazilcima, i to veoma visoko na tribinama, ali po sredini terena, tako da smo imali savršen pregled događaja na terenu. Ispostaviće se, nažalost – navodi naš čovek u belom svetu.

Privatna arhiva

Dejan kaže da je sve odavalo utisak velikog događaja, a i očekivanja od reprezentacije bila su velika.
– Od prvog minuta bilo jasno „ko kosi, ko vodu nosi”, iako smo izdržali nekako prvo poluvreme da ne primimo gol, ali je bilo očigledno da nema šanse da ostanemo neporaženi. Kao navijači, dali smo svoj verbalni maksimum, ali i na tribinama smo izgubili, pre svega zato što nas je bilo manje. Pored svega ostalog, istakao bih baju koji je usred žutog sektora mrtav hladan seo noseći argentinski dres s brojem 10 i sa zastavom Srbije oko vrata. Sudija svira kraj – 2 : 0 za Brazil. S kiselim osećanjem utapamo se u masu ljudi koji izlaze sa stadiona. Mislili smo da je ono pre utakmice karneval, ali tek posle! Bubnjevi i pesma u čast pobede Brazila pratili su nas sledeća dva sata po povratku u smeštaj. Baš umeju da slave! I baš nam nimalo nije smetalo, jer je zaista zabavno i pozitivno. Mnogo su bolji i to treba priznati i pružiti ruku. Stižemo u smeštaj oko 3 sata ujutru i umor pobeđuje adrenalin, pa tonemo u san. Buđenje i sumiranje utisaka na parkingu dok se spremamo za put nazad u Bahrein – navodi Dejan.
Tu ih je sačekao novi problem, jer iako su izašli iz Katara u okviru 24 sata, nisu napustili parking u tom okviru.
– I moramo da platimo kaznu za prekoračenje od 27 minuta – 1.000 katarskih rijala ili oko 280 evra! I to nam konačno kida i poslednji živac. Organizacija je bila loša i pljačkaška! Sam povratak je protekao bez problema i nekih zanimljivosti, sem što smo videli da je u Saudijskoj Arabiji petkom po podne – inače je tamo petak sveti dan i ne radi se – najveća zabava da voze automobile po peščanim dinama. Ima ih svuda i to rade svim vrstama automobila. Čudno, ali ajde. Mi uglavnom ćutimo ili na momente ne možemo da dođemo do reči jedno od drugog. Bilo je svega, poraz boli, ali preovladava osećaj da smo prisustvovali stvarno velikom događaju. Velikom na najvišem svetskom nivou! Baš sam srećan što mi je život dao priliku da prisustvujem nečemu ovakvom. I da, baš je onako kako sam oduvek zamišljao. Veličanstveno! Živeo fudbal! – poentira Dejan.

(Pančevac/J.Filipović)