Niška ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Kotež. Pod ovim nazivom postoji od 1994. godine, a prostire se od Stevice Jovanovića do Kraljevačke ulice.

Peta je godina ustanka protiv Turaka, 1809. kalendarska.
Uzdajući se u pomoć Rusa, Karađorđe je razdelio svoju vojsku i uputio je u četiri pravca: prema Sandžaku, Bosni, Vidinu i Nišu. Srpske snage, u početku, beležile su pobede, ali je njihovo nadiranje poremetio poraz jedinica koje su bile upućene ka Nišu.
Za njihovog komandanta Karađorđe je postavio nesposobnog i korumpiranog Miloja Petrovića Trnavca, što je unelo smutnju u srpske redove, i na kraju dovelo do poraza na Čegru 19. maja 1809. godine.

Na Čegru je položaj držao resavski vojvoda Stevan Sinđelić. On se već bio proslavio junaštvom na Ivankovcu i Deligradu, i nije bilo ništa neobično što je baš on svojim šančevima najviše prišao Turcima – na samo šest kilometara od Niša. Iza njega su se nalazili položaji Miloja Petrovića i ostalih. Sinđelić je imao tri hiljade pešaka i tri topa i čekao komandu za juriš na Niš, koji je branio Huršid-paša, sa 36.000 vojnika i nekoliko baterija topova.
Ali Trnavac nikako nije naređivao napad. Nije hteo da Sinđelićeva vojska prva uđe u grad, jer bi njoj pripao najveći plen od pljačke. Petrović je, naime, blago hteo za sebe… Osetivši da Srbi oklevaju, Turci su se odlučili za protivnapad.

Milan Đ. Milićević u svom „Pomeniku” opisuje:
„Sinđelić je tog dana bio zmaj, a ne čovek; kud on nije dospevao za jedan jedini časak: sve je video, svud je trčao, svakom pomogao, pa kad već vidi da Turci mrtvim lešinama ispuniše rovove oko šanca i preko tih mrtvih živi stadoše uskakati u šanac i tući se kundački i gušati se sa Srbima, on onda otvori kapiju na šancu i reče svojima:
– Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!
A sam ode na sredinu svoga šanca gde mu je stajala džebana (…) i kad vrazi sa svih strana gustim gomilama pristupiše k njemu, Sinđelić svoj pištolj skresa u džebanu!”
Smatra se da je u bici na Čegru poginulo oko deset hiljada Turaka i preko četiri hiljade Srba. U samom šancu, kaže Milićević, ostala su živa samo petorica Sinđelićevih vojnika!

Karađorđev bes

Miloje Petrović Trnavac pobegao je iz Srbije, ali je Karađorđe najmio neke Nemce da ga nađu i iz Austrije vrate u Srbiju, gde je nad njim izvršena smrtna kazna zbog Čegra…
Izginuli Srbi od toga nisu imali nikakve koristi. Kad se posle eksplozije u šancu srpska vojska povukla, Turci su mrtvim Sinđelićevim borcima odsekli glave i preneli ih u nišku tvrđavu. Sa tih glava skidali su kožu i mišiće, i na lobanjama ostavljali samo po pramen kose. Odrane kože sa glava, napunjene pamukom, poslali su sultanu u Carigrad, a na izlazu iz Niša prema Carigradu (danas je to jezgro grada) po naređenju Huršid-paše sazidana je slepa – bez vrata i prozora – kula širine četiri i po, i visine oko pet metara, i u njene zidove sa spoljašnje strane ugrađene su 952 lobanje, među njima i ona Stevana Sinđelića.
Francuski pesnik i političar Alfons de Lamartin, prilikom prolaska kroz Niš na putu za Tursku 1830. godine, zapisao je: „Tek što sam seo, kad, podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su sagrađeni od mramora ili od belog kamena, načinjeni od ljudskih lobanja pravilno poređanih. Ta lobanje i ta čovečja lica, ogoljena i pobelela od kiše i sunca, oblepljena s malo maltera, obrazovala su potpun slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; može ih imati petnaest do dvadeset hiljada; na nekim je još bila zaostala kosa i lepršala se na vetru kao lišaj ili mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planine, i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao je u njima tužno i žalosno zviždanje.”
Preuveličavanje broja lobanja verovatno je posledica utiska koji je spomenik ostavio na pesnika.
Iako su Turci to zabranjivali, Nišlije i rođaci izginulih krišom su vadili lobanje iz zidina i sahranjivali ih po pravoslavnom obredu. Neke su propadale od mraza i kiše, pa je 1882. godine jedan istoričar prebrojao 511 glava…
Mithat-paša, zapovednik Niškog pašaluka od 1860. do 1864. godine, a docniji veliki vezir, predsednik turske vlade, stideći se Huršid-pašinog varvarstva, naredio je da se Ćele-kula sruši, ali su lokalni Turci zapretili bunom, pa je spomenik ostao. Manje od dve decenije kasnije (1878. godine) Srbija je stekla nezavisnost i proterala Turke, a nad spomenikom je podignuta nadstrešnica. Docnije (1892), prilozima iz cele zemlje, sazidana je kapela koja, uz povremene obnove i prepokrivanja, traje do dana današnjeg.

Mir za kosti

Nisu kosti ratnika imale mira ni u Prvom svetskom ratu: bugarski okupatori proglasili su Ćele-kulu spomenikom u koji su ugrađene glave – Bugara! Oni su se, kao, suprotstavili Turcima i herojski izginuli! U dvorištu kapele tokom rata stajao je i spomen-kamen sa natpisom na bugarskom…
U socijalizmu, Ćele-kula bila je obavezno odredište đačkih ekskurzija, ali i meta lovaca na bizarne suvenire. Neke su ustaničke glave ukradene…
U zidovima Ćele-kule – poslednjih godina zaštićenim staklom – sada je samo 58 lobanja, a jedna od njih je izdvojena na postolju, kao lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića.

(Pančevac/M. P.)