Naš sugrađanin Petar Pavlović prvi put se sa ovim zanatom upoznao u radionici svog dede i pradede po ocu, a možda je, kako kaže, od ovih svojih predaka nasledio i malo talenta, što je uz volju, marljivo učenje i predan rad rezultiralo da postane vrstan majstor. Posle završenog osnovnog školovanja Petar je obućarstvo učio u Školi za zanatlije, a zanat je ispekao u fabrici obuće „Ivo Kurjački”.

– U Fabrici obuće Ivo kurjački bio sam na zanatu od 1978, a dve godine kasnije tu sam se i zaposlio. Sećam se bio je februar, kad su me zvali i rekli da sam primljen. Od nas dvanaest, koliko nas je bilo na praksi ja sam ostao i bila mi je izuzetno drago da se moj trudi i rad isplatio. U fabrici obuće proizvodnja ide lančano, svaki majstor radi svoju operaciju. Ja sam stalno gledao okolo kako se nešto radi i krao sam zanat. Kad sam prvu cipelu napravio od početka do kraja bio sam oduševljen. U „Kurjačkom” smo pravili mušku obuću, a posle sam naučio da pravim i žensku visokomodnu cipelu. Nijednog momenta se nisam pokajao i da se ponovo rodim opet bih ovaj poziv odabrao – kaže Petar Pavlović.

Pančevac

U ovoj, nekada čuvenoj, fabrici Petar je radio je do 1998. godine, kada je zbog malih primanja, koja nisu bila dovoljna da pokrije kiriju i prehrani porodicu, bio prinuđen da pređe kod privatnika.

– I moja supruga je radila u istoj fabrici. Sećam se dobro, moja plata bila dve marke, njena jednu i po. Kirija nam je bila 50 maraka, a imali smo dve ćerkice. Kasnije sam radio za više poslodavaca, između ostalog radio sam oko 10 godina za modnu obuću „Primadona” u Beogradu… U međuvremenu sam odlučio da uz posao otvorim i svoju obućarsku radnju. Radio sam ujutru od 6, pa do ponoći. Dođem s jednog posla, ručam, pa idem na drugi. Tako sam radio 17 godina. Samo sam nedeljom bio slobodan. Žena je brinula o ćerkicama, a ja sam radio. Nismo se obogatili, ali smo imali sve što nam treba. Naše bogatstvo su naše ćerke koje smo othranili i iškolovali, koje su izrasle u dobre, vredne i sposobne žene i podarile nam unuke. Već tri godine sam u penziji, imam 62 godine i dalje radim i radi ću dok god mogu, jer mi je to u krvi, a žena ponekad dođe da mi pravi društvo, kad ne čuva unuke – kaže Petar.

Pančevac

Od pojave obuće pa do danas prisutna je i potreba za njenom popravkom. Ta usluga rasla je zajedno sa proizvodnjom modernije obuće, napravljene od jeftinijih materijala. Za uslugom obućara posegnemo da li zbog izlizanosti đona, otpale flekice, probijanja prsta, fizičkog oštećenja ili zato što nam je cipela uska, plitka, steže čukljeve, želimo da potpetica ljupka ili da prestane, ili želimo da je iz braon boje pretvori u crnu… Razloga ima nebrojeno mnogo, a obućar nije samo majstor on je i umetnik, stilista, savetnik, pa čak u nekim situacijama ulazi i u ulogu psihologa. Ono što nije isto u odnosu na pre samo dvadesetak godina, je da broj šustera u Pančevu danas gotovo možemo izbrojati na prstima jedne ruke.

Pančevac

U Pančevu je nekada bilo znatno više registrovanih obućarskih radnji nego danas. Svako selo imalo je bar po jednog obućara, kaže Petar i navodi da se obućari danas mogu nabrojati na prste jedne ruke, ne samo u Pančevu, već i u Opovu, Kovačici, Debeljači.

– Fabrika „Ivo Kurjački”, zapošljavala je mnogo radnika. Neki majstori, iako nisu imali radnje, radili su popravke od kuće. Sada više to ne rade ili su u penziji ili se bave nekim drugim poslom. Nas obućare mogu da kažem da je uništio buvljak. Na njemu se mogla kupiti jeftina obuća koju nosiš jednu sezonu i popravka se tu i ne isplati. Često popravka ume da bude i skuplja od tih cipela, a teško ih je i popraviti jer se prave od lošijih materijala. Primera radi, imate potpetica koje su napravljene od presovanog kartona. To kad pokisne popravka je gotovo nemoguća misija. Nekada su ljudi birali obuću prema kvalitetu, tu pre svega mislim na kožnu obuću, a danas je tržište preplavljeno obućom lošijeg kvaliteta, koja je kreativnog dizajna, ali napravljena od veštačke kože, skaja ili eko kože, koja se posle kratkog vremena raspada. Kada su cipele loše i popravka više košta, jer je zahvat komplikovaniji. Nekada popravka košta kolikoi cipele. Obućari imaju određenu cenu i ne mogu da prave cenu po kvalitetu obuće – objašnjava Pavlović.

Pančevac

Vrata obućarske radnje Petra Pavlovića dnevno otvori veliki broj Pančevaca. Trudi se, kako kaže, da svaku mušteriju ispostuje, jer ako mušterija ode zadovoljna iz njegove radnje i on je ispunjen, a nekad su zadaci koji su pred njim vrlo izazovni.
– Ljudi se vezuju za obuću, ne biste verovali koliko. Čovek mi je jednom doneo cipelu staru 40 godina. Bila je kožna, ali u fazi raspadanja. Prednji deo je bio trudo, đon je bio truo. Molio sam ga da odustane, jer se ne isplati ni njemu ni meni, ali čovek je molio jer su mu te cipele bile dragocene i emotivno je bio vezan za njih. Prihvatio sam izazov i uspeo sam da restauriram cipele, nisam im ni izgled mnogo izmenuo. Čovek je bio prezadovoljan, čak me je i častio. Takve stvari ispunjavaju zanatliju i ja znam da će taj čovek doći ponovo. Zato nama obućarima ne treba ni reklama, naša reklama je zadovoljna mušterija. Kad uradim nešto što se meni ne sviđa ja objasnim mušteriji da bolje nije moglo, a ona ako ne želi ne mora da plati. Uvek sam iskren. Poštujem ljude koji mi dolaze i to očekujem od njih. Dva puta mi se u dosadašnjem radu desilo da sam mušteriju isterao iz radnje, jer su mi donele skroz blatnjave cipele. Možda se nekome čini da je ovaj posao prljav, ali je osnovni red da ošistiš obuću pre nego što je doneseš na popravku – kaže Petar.

Pančevac

Petar nažalost nema naslednike koji će nastaviti da vode posao koji je razvio. Njegove ćerke odabrale su druga zanimanja, a pokušao je i preko rođaka i poznanika i preko Nacionalne službe za zapošljavanje da nađe radnika, kojem bi bio voljan i da preda radnju, ali se niko nija javio.

– Odustao sam od potrage. Radiću dokle mogu, ali bih stvarno voleo da neko nastavio ovo što sam započeo. Tehnologija brzo napreduje, mladi idu za tehnologijom, mnogi zanati odumiru. Zanati zahtevaju dosta rada da bi se pristojno zaradilo. Većina mladih danas želi da se bavi programiranjem, jer su u toj branši plate dosta visoke. Mislim da čak više i nema škole za obućare. Nije ni lako popraviti obuću. Da zalepi flekicu može da nauči svako, ali popravka je zahtevna morate da znate kako se cipela pravi od početka do kraja. Kad je popravite mora da izgleda kao fabrički. Veći zahvati zahtevaju majstorstvo. Ja ne mogu da izbrojim koliko sam cipela u životu napravio, a još manje koliko sam ih popravio – priča Petar.

Pančevac

Za izradu dobrih cipela pored znanja neophodne su dobre mašine, kvalitetne sirovine, kalupi, model…
– Nije lako napraviti ih, obućarske mašine su bučne. Danas se mora pratiti tržište, zahtevi kupaca, modni trendovi. Velika je investicija proizvodnja obuće. Kvalitetna cipela mora da ima kožnu postavu, kožni đon, kožno lice, nekada je i gornje lice prošiveno za đon… Takve ciple dosta koštaju, pa se može reći da je cena u većini slučajeva i merilo kvaliteta, ali treba biti i oprezan i znati razlikovati pravu kožu od kvalitetnije veštačke – ističe Petar.

Pančevac

Uprkos napretku tehnologije zanatlije poput obućara i dalje igraju važnu ulogu u društvu. Njihova stručnost i veštine neophodni su u proizvodnji visoko kvalitetne robe. Da li će nove tehnologije, poput 3 D štampe, dovesti i do promena u izradi obuće i da li će nam obućarski zanat ponovo oživeti ostaje nam da vidimo, a u međuvremenu možda treba podsticati mlade ljude za da se zainteresuju za ovakve poslove i pružiti im priliku da steknu potrebno znanje i veštine.
Ovakvi zanati predstavljaju kulturnu baštinu koju treba čuvati i prenositi na nove generacije, kako bi se osiguralo njihovo trajno postojanje i očuvanje vrednih veština i znanja.

(Pančevac/M.Cvejin-Galešev)

VAŽNA INFORMACIJA ZA PENZIONERE: Penzionerske kartice mogu se preuzeti i subotom

VELIKA SVETINJA VIŠE PUTA RUŠENA, ALI SE UVEK DIZALA KAO FENIKS IZ PEPELA Manastir Klusura jedan od najstarijih u Srbiji! FOTO