I TO JE PANČEVO Nemamo baš uvek želju da gledamo u stvarnost.
Nedovršena posla
Penjanje uz planinu ume da bude lakše…
… Od silaska niz nju.
Dok ideš uvis, koristiš sve mišiće.
Ne mariš za upalu što sledi.
I mozak je upaljen, radi maksimalno.
A kad se spuštaš, imaš osećaj da nemaš oslonac.
Da ćeš da sklizneš.
Pogotovo kad tamo gore nisu završena sva posla.
Dok proviruješ
Nemamo baš uvek želju da gledamo u stvarnost.
Posebno kada nam je dobro.
Mislimo, biće tako zauvek.
Ma, ne mislimo!
Prepuštamo se, tada, dobrom talasu i surfujemo.
Kao da više nikad neće biti oluja.
A svaka iole prisebna osoba zna da hoće.
Zato je važno da proviruje baš kada joj je najbolje.
Ka oblacima
Na zvezde se laje.
One mogu i da se skidaju s neba.
I poklanjaju onima što su nam najdraži.
Tu je, hm, najvažnija perspektiva.
Da li osoba koju daruješ vidi isto što i ti.
Ili je „otputovala”.
Ako je tako, cilj nije kretanje ka oblacima.
Već spuštanje na zemlju i trud i srce i trud i srce…
(Pančevac/S.Trajković/Milan Šupica)
