Iako je malo duža hronika institucija u kojima su ljudi u Pančevu mogli sedeti i čitati razna pisanija, a potom i pozajmljivati, pored Narodnog muzeja, i Gradska biblioteka ove godine zvanično obeležava sto godina postojanja, bar u onom obliku u kojem je danas poznajemo.

A u sklopu tog sećanja, a i u prilog obeležavanju osamdeset godina od oslobađanja Pančeva od nemačke okupacije, prisećamo se i kako je 1944. obnovljen rad naše biblioteke nakon skoro pet ratnih godina. Do 12. aprila 1941. ona je bila smeštena u zgradi Magistrata, kada se tu uselila nemačka komanda. Deset dana kasnije, 22. aprila 1942, na srpskom groblju, pored još sedamnaest ljudi, obešen je i njen jedini bibliotekar Ljubomir Ristić, o kojem se ne zna mnogo. Do čitanja narednih skoro pet godina nikom neće biti mnogo stalo.

Foto: arhiva Pančevca

Ali su nove narodne vlasti nakon oslobađanja Pančeva 6. oktobra 1944, začuđujuće brzo, samo tri nedelje kasnije, izdale naređenje da se po „po svim napuštenim fašističkim kućama ili zgradama kojima su se ovi služili” od upropaštavanja sačuvaju sve arhive, knjige, kao i umetnički i muzejski predmeti, i da u tu svrhu komandanti mesta u saradnji s narodnim odborima imaju odrediti poverenika „koji će sakupiti sve predmete i omogućiti mu da sve gornje predmete skloni u jednu prostoriju i istu zaključa”. U toku novembra i decembra 1944. godine poverenici će organizovati obilazak više od sto kuća, a pomoću zaplene biblioteke i u Pučkoj banci sakupiti više od 20.000 svezaka raznih knjiga.

Knjige u krpama

Nakon naređenja Komande mesta od poslednjeg dana oktobra 1944. godine o sakupljanju umetničkih predmeta i knjiga, civilna vlast, to jest Mesni narodnooslobodilački odbor u Pančevu, za poverenike za „pribiranje knjiga i umetničkih vrednosti kako srpskih, tako i nemačkih i mađarskih” odredio je Đorđa Živanovića, upravnika građanske škole u penziji, i Mihovila Tomandla, advokata i publicistu. Ovlašćenje koje je potom Komanda izdala „drugu Dr. Mihovilu Tomandlu” 26. decembra da može „prikupiti sve knjige, umetničke i muzejske predmete, koji se nalaze u napuštenim fašističkim kućama”, svedoči i da mu je za zamenika određen „drug sudija Čeda Malešević”.

Knjige iz biblioteke Pučke banke i štedionice bile su zaplenjene 21. novembra. U tekstu od 6. oktobra 1975. koji je kao autor teksta i stručni saradnik potpisala Milica Vignjević Katić, a kao urednik Gradimir Stojković, piše da je oko 108 zaprežnih kola tada prenosilo ove knjige raskaljanim pančevačkim ulicama do magacina u dvorištu buduće biblioteke. „Sve su knjige na rukama prenete, pošto kola nisu mogla da uđu u zgradu, pa su odlagane u velike, nesređene krpe”.

Za buduću biblioteku je određena zgrada, ili bolje rečeno kuća u Ulici Zmaj Jove (danas Zmaj Jove Jovanovića) broj 5, u kojoj je pre rata bila smeštena Srpska čitaonica, a gde je još pre toga obitavao „taršašker” ili mađarski čitalački krug. Tu je pančevačka biblioteka opstala do 1965. godine, da bi potom i dalje ta kuća na neki način služila kulturi, kao Dom pionira. Ali neke nove vlasti, u ovom veku, konačno su je srušile da bi na tom mestu izgradile stambenu zgradu „olovku”, koja je taj naziv u pančevačkom narodu dobila zahvaljujući kuli sa šiljkom na uglu u kojoj su napravljene okrugle sobe. Uselili su se tu neki novi bogatuni željni života u centru grada.

Odvajanje nepodobnih knjiga

Da su i nove narodne vlasti 1944. bile veoma efikasne i da su za poverenike odredile sposobne ljude, svedoči i to što je samo za koji mesec od naređenja sakupljeno oko 55.000 knjiga. Sledio je odabir od gomile sigurno i nepotrebnih papira, mada se tvrdi da je tada ipak odbačeno i mnogo vrednih izdanja. Po pisanju „Pančevca”, izdvojene su samo knjige „koje po svojoj sadržini ne predstavljaju umetničku vrednost, sva fašistička propagandna literatura, lepa književnost, periodične publikacije, zbirke umetničkih reprodukcija, monografija iz oblasti umetnosti i ostala literatura koja može služiti za proučavanje fašističke doktrine”. O daljoj sudbini tih pisanija i o broju takvih, bar u „Pančevcu”, više ništa nije navedeno.

Mnogo više prostora posvećeno je nabavci nameštaja jer je veliki problem bio i gde poređati one knjige koje su sačuvane. Biblioteci je ustupljen izvestan broj rafova iz bivše Građanske škole, a nabavljeni su i „gvozdeni regali, visoke železne pomične police, pisaći sto i ormani iz zgrade bivše Pučke banke i police iz nekih fašističkih radnji”. A kako bi se sav taj nameštaj, sakupljen s konca i konopca, sastavio u jedinstvenu celinu, Biblioteci je na poslugu dodeljen i stolarski radnik Sava Stojadinović, koji je tu radio od 5. decembra 1944. do 25. januara 1945. godine. A pored upravnika Mihovila Tomandla, bila su uposlena još dva bibliotekara, Đorđe Živanović i Čeda Malešević, dok će im se kasnije kao saradnici priključiti i Nina Mihajlov, Anica Stojšić, Mirjana Milić i Tatjana Žukov. Teško je ipak reći da su tu bili zaposleni jer naknade za svoj rad nisu dobijali sve do aprila 1945. godine. Njih sedam će ipak do iduće godine uspeti da popišu i signiraju sve knjige smeštene na 878 metara polica u maloj i velikoj dvorani bivše Srpske čitaonice.

Ali trebaće dve godine, sve do novembra 1946. godine, da Biblioteka najzad bude i otvorena za javnost. Kako svedoči „Pančevac”, i tada su „u knjižnom fondu bili zastupljeni klasici svetske književnosti u malo primeraka na srpskom jeziku” jer je većina bila na mađarskom i nemačkom. Na željenu knjigu moralo se zato čekati dugo iako je fond tada brojao 54.052 jedinice, od čega je kasnije izdvojeno 8.000 naslova za formiranje „pozajmnog odeljenja za odrasle, sa savremenim, slobodnim pristupom knjizi”. Dečje odeljenje će se otvoriti tek 1955. godine.

Foto: arhiva Pančevca

Rešenjem nekih još novijih vlasti Biblioteka je 1965. prebačena u zgradu Magistrata, pošto su se iz nje iselile i vlast i administracija, u još jednu višespratnicu usred centra grada. I danas još neki pamte kako su baš tu, u prostoru visokih, mračnih i pomalo memljivih zidova zgrade gde je danas smešten samo Narodni muzej, sticali naviku čitanja, uživajući u avanturama Toma Sojera, Vinetua ili junaka Ćopićeve knjige „Orlovi rano lete”. Današnji klinci čitaju nešto drugo i drugačije. Po pouzdanom svedočenju bibliotekara sa dečjeg odeljenja najnovije zgrade Gradske bibloteke, izgrađene 1980. godine, ima dana kada im niko i ne otvori vrata, čak ni neka od mama koje najčešće dolaze da pozajme knjigu u nameri da im dete nekako zavoli čitanje.

Ali za dugo vremena, a možda i zauvek, Gradska biblioteka ostaće upisana u istoriji Pančeva i po tome što je grad za nju izgradio posebnu zgradu, namenjenu samo u korist kulture svojih građana. Sve ostale institucije su smeštene ili u kuće koje je ista narodna vlast koja je obnovila rad biblioteke otela od vlasnika, ili u zdanja davno ukinutih gradskih vojnih, administrativnih ili zdravstvenih institucija.

(Pančevac / Nevena Simendić)

BEOGRADSKI SAJAM KNJIGA: Posetite izložbu „Znameniti književnici Pančeva”

FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)