PROFESORKA VALENTINA PAROVIĆ: Srpski jezik nema nikog osim nas

Već 22 godine u Regionalnom centru za talente „Mihajlo Pupin” talentovane i željne znanja srednjoškolce uvodi u tajne srpskog jezika u grupi za gramatiku i stilistiku, a u Gimnaziji „Uroš Predić” na lingvističkoj sekciji. Sertifikovani je voditelj programa „Čitanjem i pisanjem do kritičkog mišljenja”, u Centru za interaktivnu pedagogiju, organizuje jezičke kolonije na nivou Vojvodine. Njeni đaci su pobrali oko dvadeset nagrada na republičkim takmičenjima iz srpskog jezika. I želela je od mladih dana da predaje. I volela je da čita. A posle raznih želja, pa i te da studira možda i političke nauke kako bi postala novinarka, nije slučajno što je na kraju upisala grupu za srpskohrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Mada ne zaboravlja, kako kaže, da je ključnu ulogu u konačnoj odluci odigrao profesor Petar Markuš. A sada ona, naša sagovornica Valentina Parović, ispisuje istoriju pančevačke Gimnazije „Uroš Predić”, gde predaje od 1990. godine. Jer uvek je želela da dâ nešto više, baš za đake. Sve što je u stručnom smislu radila, bilo je vezano za nastavu. Magistrirala je s temom „Leksičko-semantičke vežbe u nastavi”, objavljivala radove u domaćim i međunarodnim časopisima. Naslovi nekih od njih – „O potrebi permanentnog pisanja”, „Metaforska i metonimijska značenja”, „Polisemija”, „Sadržinski leksički odnosi u nastavi”, „Kako nastaju nove reči” – govore dovoljno o tome da je Valentina prava osoba za govor o današnjoj jezičkoj kulturi.

Sada je, kako kaže, „samo” supervizor u Centru za talente jer već njene učenice vode grupu za gramatiku i stilistiku. Ističe da je to veoma značajno jer neko treba da nastavi ono što je dobro.

– Na početku su postojali rigorozni testovi: testovi ličnosti, inteligencije i interesovanja. Ali se pokazalo da to nije neophodno jer je najbitnije da dete bude motivisano. Pisala sam čak i jedan rad o tome. Fenomen je da oni koji su bili najuspešniji na testovima uopšte nisu bili najuspešniji po postignućima, jer nisu bili dovoljno motivisani. Sada je Centar potpuno otvoren i sva deca koja to žele, mogu da dođu. Ranije je nakon testova deci sugerisano da idu u određenu grupu. Ali dete jednostavno hoće da igra fudbal, neće da ide na matematiku ili srpski.

– Kada govorimo o pismenosti, najčešće mislimo na ono kako neko nešto piše. Ali zaboravljamo da postoje mnogi segmenti o kojima treba govoriti kada je pismenost u pitanju. U novije vreme se sve više govori o elektronskoj pismenosti, to jest kako ćemo neke pravopisne norme vezati za elektronsku komunikaciju ili elektronske zapise. A važnije je da, kada pominjemo pismenost, razgovaramo o segmentu koji bismo mogli nazvati jezičkom kulturom i da razmišljamo o tome kako govorimo i kako pišemo.

– Ima sigurno i toga da verujemo u to da je naše vreme bilo bolje. Ali, nažalost, činjenice govore da je nivo pismenosti, a i jezičke kulture, ozbiljno ugrožen. I to stoga što smo jezik počeli da koristimo isključivo kao sredstvo komunikacije. To nije dobro s obzirom na to da smo mi govornici ovog jezika i da smo mi ti koji bismo morali da ovaj jezik čuvamo. Imam običaj da đacima kažem da ovaj jezik nema nikog osim nas i da smo mi zapravo odgovorni za to da srpski jezik i čuvamo i mazimo. U osnovnoj komunikaciji sigurno nećemo imati problema da kupimo nešto, ili da nekoga uputimo na nešto. Naša rečenica je postala ekstremno ogoljena. Sveli smo se na osnovnu upotrebu reči i tako nam je jezik postao jako štur. Primer može da bude istraživanje mojih đaka od pre desetak godina o zameni opisnih prideva žargonskim rečima, za šta su dobili i republičku nagradu. Tada smo ustanovili da je jedna reč „super” zamenila čak 25 prideva, i to čak u samo jednom spoju reči, kao što je „dobar film”, koji je postao samo „super film”.

– Osnovna stvar o kojoj treba razmišljati kada je jezik u pitanju ili neka druga pojava jeste da ništa ne može da bude mimo društva. Ne možemo da očekujemo da je jezik idealan u društvu koje to nije. Možemo da se ponašamo donkihotovski, pokušavajući da sačuvamo taj jezik, posebno kada je leksika u pitanju. Uticaj jezika sa strane je jedna od unapred izgubljenih bitaka. Već je floskula kada se govori o „prodoru engleskog jezika”. Ali ako pogledamo činjenice, samo tri odsto reči u našoj leksici su engleske reči. Ali to su reči koje se svakodnevno koriste jer često i nemamo neku drugu reč za zamenu. Zbog razvoja tehnologije i nauke to i jesu reči koje u naš jezik prodiru nesumnjivo mnogo.

– Mislim da je i to veštački. Ranije su bile potrebne godine da neka nova reč uđe u jezik iz engleskog jezika, a danas je potrebno samo nekoliko sati jer zapravo preko medija odmah ulaze u upotrebu.

– Ja na tome ne insistiram. Upravo o tome sam radila jedno istraživanje pre petnaestak godina kada sam đacima postavila pitanje šta oni od toga koriste. Niko nije koristio reč „računar”, a jedan đak je napisao: „’Računar’ koristi samo profesor računarstva”. Tu se pokazuje biće jezika, jer mi uopšte nemamo derivate od te reči „kompjuter”, pa tako postoji predmet računarstvo, a ne „kompjuterstvo”. Za reči za koje nemamo svoju reč, kažemo da su pozajmljenice. Ali postoji i termin varvarizam za reči koje nam nisu potrebne jer već imamo svoju reč. Treba imati u vidu i „obojenost” specifičnim značenjem. Na primer, kada se kaže „idem u šoping”, to znači da uglavnom ona ide da kupi neke krpice, šminku, a ne da ide na pijacu da kupuje paradajz ili krastavce.

– Mislim da to đaci u osnovnoj školi nauče ili bi trebalo da nauče. Stvar je u tome koliko neka stvar postane naša rutina. Sve manje se piše, sve manje se piše rukom. Tužno je kada đak dođe u Gimnaziju i ne zna ćirilicu ili latinicu. Tužno je da deca ne znaju da pišu pisanim slovima. Ali takve greške koje ste naveli ne javljaju se u Gimnaziji i to je na nivou incidenta. U okviru programa i u Gimnaziji postoje časovi za pravopis, ali i svaki čas srpskog jezika je i čas jezičke kulture.

– Besmisleno je da ljude po ulicama ispravljamo. Ipak u školi taj sistem mora da funkcioniše. Utiču mnogo i mediji jer je jezik u tom prostoru jako zagađen. Taj jezik nije uopšte kompetentan, tu se pojavljuju ljudi koji ne govore pravilno, nemaju ni pravu dikciju, nemaju ni pravu rečenicu, posebno u „živim emisijama”. U medijima strogo mora da se poštuje jezička norma. I kajroni moraju da budu lektorisani bez obzira na to što ide neka vest koja je aktuelna. Zanimljivo je da i u SMS porukama možemo da procenimo koji jezički nivo ima naš sagovornik. Jezik je nešto na čemu stalno treba raditi jer jezik je i živa stvar. Ne govorim o pijacama i dijalektima, jer to je sasvim u redu. Ali zato moramo da obratimo pažnju na to kako govorimo i pišemo u javnom prostoru.