Društvene prakse i znanja u vezi s pripremom i upotrebom tradicionalnog pića od šljive – šljivovice, element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije upisan je danas na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

Odluku o upisu doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na 17. zasedanju koje se održava u Rabatu, u Maroku.

Ne zna se pouzdano kada su Srbi počeli da peku rakiju, ali se sigurno zna da nema kuće na selu koja u svom podrumu nema bar jedno bure rakije. Uz čašicu ovog napitka slavi se i peva, i možda smo jedini narod koji od rakije pravi čaj i to poznati „Šumadijski“. Rakija se pravi od različitih voćnih vrsta a posle pečenja potrebno je da „odleži“ u buretu.

RINA

„Rakiju pečem na stari tradicionalni način kako se to radilo preko sto godina unazad u mojoj porodici. Posle sakupljanja voća i stavljanja u kace kreće fermentacija tj. vrenje kljuka. Neposredno po završetku fermentacije pristupam pečenju rakije. Pečenje rakije od šljive izvodim na taj način što prvo pečem meku ili blagu rakiju. Tada se iz kljuka izvlači maksimum alkohola koliko je moguće, sledeći korak je prepek, odnosno vađenje srca rakije. U kazan se sipa meka rakija uz dodavanje 20 odsto hladne bunarske vode. Odvaja se oko dva litra kad prvo poteče rakija i to se prosipa, zatim se peče do momenta kada iz kazana počne da teče rakija slabija od 40 stepeni. To što se dobije je srce rakije. Dobijena količina se sipa u hrastovo bure da odleži oko šest meseci. Posle toga se pristupa skidanju stepenaže, dodavanjem destilovane vode. Kad se postigne željena stepenaža, najčešće oko 50 stepeni, rakija se ostavlja da odleži minimum šest meseci“, priča za RINU, Dragan Jovanović iz sela Zagorica kod Topole.

RINA

I upravo u ovom selu gde je nekada živeo Karađorđe, i danas se sećaju kako se nekada rakija cedila. Naime, za vreme dok rakija odležava, u buretu se stvaraju čestice koje je zamućuju, a tako zamućena rakija, nećete verovati, cedila se kroz šajkaču.

„Odvajkada se šajkača u šumadijskim selima koristila da se kroz nju procedi rakija, bila je svima dostupna a od pogodnog je materijala. Išlo je daleko sporije, dug je to proces. Ali rakija je bila kristalno čista, čak je kroz proces skinuta i suvišna boja od bureta. Rakija se sipa u šajkaču, a zatim kroz platno i u sud. U današnje vreme se koristi višeslojna gaza, tako ode sva nečistoća i dobije se bistrina i karakteristična žuta boja, kao plod dunje“, objašnjava Dragan Jovanović.

Šajkača se pravi od čoje, mekog i debelog sukna od valjane vune za izradu odeće. Nosi se i leti i zimi jer drži konstantnu temperaturu glave. Ovakva svojstva kape bila su glavni razlog da je Srpska vojska uvede u sastavni deo uniforme vojnika propisom iz 1870. godine. Smatra se da je nakon Prvog svetskog rata, odnosno u vreme Kraljevine Jugoslavije postala uz brič pantalone i koporan sastavni deo novog narodnog odevanja. Masovno je nošena kod seoskog stanovništva sve do 1970-tih, a sada se nosi uglavnom samo kao deo narodne nošnje.

Ministarstvo kulture je nominovalo šljivovicu 2021. godine, a nominaciju je pripremio Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu uz učešće nosilaca nasleđa, lokalnih zajednica, institucija i nevladinih organizacija, udruženja, a predlagači su Etnografski muzej u Beogradu i Narodni muzej Čačak.

Elementi na Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska iz Srbije su porodična slava (2014. godine), kolo – tradicionalna narodna igra (2017. godine), pevanje uz gusle (2018. godine) i Zlakusko lončarstvo (2020. godine).

RINA