Rodila se u Sarajevu, a naša sugrađanka je od 2008. Završila je Fakultet političkih nauka u Sarajevu, odsek žurnalistike, a specijalizovala je Kodeks ponašanja profesionalnih novinara u Beogradu. Ali, kako Sonja Lakić kaže, to je bio tek početak njenog učenja novinarstva, jer „diploma je važna, ali ne i dovoljna da se izborite sa svim izazovima koji su pred
vama na tom putu”.

Radila je kao novinarka u brojnim redakcijama, bila decenijama na uredničkim mestima, a u penziju je otišla ove godine. Ovo je životna priča nekadašnje ratne reporterke i poslednjih godina urednice najposećenijeg portala u zemlji.

PANČEVAC: Kako je izgledalo vaše detinjstvo u sarajevskom naselju Grbavica?

SONJA LAKIĆ: U našoj zgradi, tih šezdesetih godina, bilo je pedesetak stanova, svaka porodica je imala dvoje-troje dece. Svi smo prohodali na „Željinom” stadionu. Bilo nas je jako mnogo, igrali smo se, delili sve. Sećam se oraha, trešanja…Pamtim sve te dečje radosti, poput sankanja. Kad smo pošli u prvi razred, svi smo hteli da budemo zajedno, morali su da nas razdvajaju, pa je bilo i suza. Kasnije, divni su, recimo, bili časovi biologije tokom kojih smo brali cveće. Na pet minuta nam je bila škola, na deset gimnazija. To je bilo srećno detinjstvo tokom kog niko nikoga nije pitao koje je nacionalnosti i vere.

• Kakva je bila vaša porodica?

– Moja sestra Ksenija mlađa je od mene četiri godine i išla je za mnom: kako sam se ja ponašala, tako je i ona. Moji roditelji nisu bili nekakvi funkcioneri ili diplomate, već obični ljudi koji su sve učinili da odškoluju mene i sestru – to im je bilo najvažnije i u tome su uspeli. Majka je završila turističku školu i studije je prekinula da bi se bavila nama, svojom porodicom, a otac je bio pravnik i nagovarao me je da završim pravo i da se bavim advokaturom.

• Ipak, nije uspeo u tome. Šta vas je najviše privuklo tome da upišete novinarstvo?

– Borba za istinu. Borba za pravdu. Borba za promene onoga što nije dobro. Htela sam da dam svoj doprinos razvoju društva, nekako sam uvek bila borac za pravdu. E, samo u tom segmentu mi je žao što nisam poslušala oca da završim pravni fakultet, jer sa ovim znanjem koje danas imam o medijima smatram da bih bila dobar advokat novinarima, kojima je u današnje vreme najpotrebnije upravo to.

• Kada ste kročili u svet novinarstva?

– Još dok sam studirala, počela sam honorarno da radim u listu „Komunist”, a onda sam
prešla u sarajevske „Naše dane”, gde sam stekla radne navike i prilično znanja. Posle fakulteta stigla sam u redakciju „Večernjih novina” i zatim prvog jugoslovenskog tabloida „As” iz Sarajeva. Sarađivala sam i s beogradskom „Eurekom” i „Revi-
jom 92”. To je bilo drugačije vreme: kada je trebalo nešto
poslati u Beograd, tekstove ifotografije smo stavljali u koverte i išli smo na poštu, a kad je nešto bilo hitno, odnese se na autobus i zamoli se vozač da ponese sa sobom pismo, koje neko tamo sačeka.

• Ubrzo je počeo rat…

– Ceo sam ga provela na Grbavici i na terenima u Bosni, iako sam htela da odem u aprilu 1992. Na izlasku, na rampi, zaustavila me je straža, pokupila me je i kad su čuli da sam novinarka, odvezli su me na Jahorinu, pa na Pale. Od 1992. do 2006. godine provela sam u
agenciji „Srna”; tokom rata sam bila ratni reporter – išla sam na Igman, Bjelašnicu… Bilo je jako strašno. Možda jedino što mi je ostalo drago jeste to da je agencija „Srna” prva u Švajcarsku poslala vest i objavila je da mogu da počnu pregovori: morala je da se ’92. godine skine srpska zastava sa Igmana i da ga srpske snage predaju UNPROFOR-u kako bi se razgovaralo u Ženevi. Kada je zastava spuštena, počela je trka ko će prvi da pošalje vest o tome u svet. Uvek najbrži CNN pojurio je u Sarajevo da odande izveštava, a ja sam, pošto sam zamolila komandanta srpskih snaga da mi to dozvoli, uspela da otrčim do rova i jedinog vojničkog telefona. Pozvali smo vojnu komandu u Lukavici, ona me je
prebacila sa svog telefona u „Srnu” i pošaljem vest da je zastava spuštena: bili smo brži
od CNN-a za pola sata.

• Koliko je agencija „Srna” u to vreme bila nezavisna, a znamo koliko je to teško biti tokom rata?

– Bila je nezavisnija nego što je sada. Radila sam na Palama i istovremeno u nezavisnom „Ekstra magazinu” i niko mi nije pravio problem. Ali pošto nisam htela da se učlanim u
SDS, nisu mi dozvoljavali da pratim aktivnosti skupštine i vlade Republike Srpske, išla sam po terenima kao ratni izveštač. Jesam jedno vreme bila „na ledu” zbog nekih tekstova u
„Magazinu”. Kasnije je došlo do novih podela, pa su mi iz srpskog „Oslobođenja” jednom rekli: ili si s nama, ili si protiv, ne možeš da budeš između. Kazala sam im da sam novinarka, da ću to ostati i da me politika na taj način nikada nije zanimala.

• Šta vas jeste interesovalo?

– Da budem na strani običnog čoveka – novinarstvo u službi ljudi, kako civilnog stanovništva, tako i vojnika koji su u rovovima. Htela sam celom svetu da pokažem kako žive ljudi. Nas u Bosni i Hercegovini nisu mogli da podele dok nije pala krv, a onda je svako, iz sve tri najbrojnije nacije, počeo da brani svoj kućni prag. Ipak, i novinari i diplomate iz sveta „vukli” su na muslimansku stranu, videli su samo stradanja s te strane, malo ko je došao da pita kako žive Srbi i Hrvati. Imam i ličnu priču o tome: kada su snajperisti na Grbavici ubili dve devojčice, ispalili su četiri metka – po jedan je promašio moju majku i mene, a dva su ubila nevine srpske devojčice. Uvek mi je bilo teško, pitala
sam se zašto sam ja pošteđena, a ne te devojčice. Krivo mi je bilo što sam ja „pretekla”.
Naravno, nekog nazoviludaka su za ta ubistva okrivili, tako je tamo uvek bilo. I da završimo ovim priču o ratnom novinarstvu: kada se sve to uveliko završilo i kada su kolege iz muslimanskih medija pravile analizu šta i kako je ko pisao tokom razaranja, nijedna primedba nije postojala u vezi s mojim izveštavanjem. Zvala me je koleginica i rekla mi da slobodno mogu uvek da se vratim u Sarajevo, jer znaju kako sam radila. Time se ponosim.

• Kada ste se preselili u Beograd? Čime ste se bavili?

– Došla sam 1997. Sestra se udala ovde, a radilo se na okupljanju i spajanju porodica. Radila sam u dopisništvu „Srne” do 2006. Kolege iz drugih beogradskih redakcija su me divno prihvatile, odlično smo sarađivali. Bila sam srećna što sam došla i odomaćila se. Radila sam kao skupštinski izveštač, a pratila sam i rad stranaka, najviše DS-a i DHSS-a. Tokom protesta 2000. bilo je svečano. A čuvenog 5. oktobra sam na ulazu u Narodnu skupštinu dobila izjavu jednog od tadašnjih opozicionih prvaka, rekao mi je: „Evo nas na vratima, sada ćemo ući”. Znamo kako se to kasnije
razvijalo…

• Prešli ste u „Kurir” 2006. Zašto?

– Najvažnija stavka nekome ko je sve izgubio jeste da ima svoja četiri zida. Odlučila sam da kupim stan. Pošto sam radila za dopisništvo medija iz Republike Srpske, plata mi se
nije isplaćivala preko banke u Srbiji. „Kurir” je tada započeo sa evropskim izdanjem, pa sam dobila poziv da organizujem
mrežu u BiH. Potom sam bila glavni i odgovorni urednik agencije SINA, koja je okupljala dopisnike. Zatim sam postavljena za glavnog urednika sajta „Glasa javnosti”, pa „Kurira” i
od 2016. do penzije bila sam zamenik glavnog i odgovornog urednika tog brenda. Ipak, sve vreme sam se osećala kao novinarka, to je moj poziv.

• Kako izgleda rad na posećenom internet portalu?

– Kada novinari kreću s tim, misle da je sve lako i jednostavno, ali ako hoćeš da budeš među boljima, to iziskuje stalna promišljanja i inovacije. Neprestano sam morala da radim na sebi; završila sam i digitalni marketing, išla sam u Evropsku uniju na seminare, da bih videla dokle ide novinarstvo i kada kreće marketing, kao i kako iskoristiti društvene mreže, koje se stalno menjaju, pa i ti moraš da se usavršavaš u skladu s tim. Digitalno novinarstvo zahteva osobu na 24 sata dnevno. Jedno vreme sam navijala sat noću na svakih sat
vremena da me budi kako bih i čitaoce, s novim informacijama, držala budnima. To su velika odricanja, malo ima privatnog života, ali vredelo je.

• Ajmo korak unazad: kupili ste stan pre četrnaest godina, ipak, u Pančevu. Zašto?

– Odem na Cerak i kažem sebi: ako ovde, u ovoj „šibici”, uzmem stan, ne bih znala da se u njega vratim. Beogradska prigradska naselja mi se ne sviđaju. A onda, moj cenjeni kolega me pita: što ne uzmeš stan u Pančevu? Čula sam da je dobar prevoz između dva grada i dođem ovamo. Pančevo mi se, pošto sam ga obišla, odmah dopalo: podseća me na Sarajevo, mada nema nikakve sličnosti. Ali ima u suštinskom obličju: grad je višenacionalna i multikonfesionalna sredina. Uz to, Pančevo je lepo: ima parkova, starih kuća, novih zgrada, trgova…Našla sam stan blizu hotela „Tamiš” da bi mi prevoz do Beo-
grada bio blizu i – ostala. Nikada se nisam pokajala. Moja dobra prijateljica, umetnica, savetovala me je u početku kuda da odem i šta da vidim. Sada znam Pančevo kao da sam ovde rođena. Najviše volim Narodnu baštu, predivna je sa svom tom decom i ljudima. Dvoje mojih prijatelja novinara se u međuvremenu porodično preselilo u Pančevo. Oduševljeni su, kao i ja, stalno preporučujemo i drugima da dođu ovamo, kod nas.

• Čime se sada bavite?

– Obučavam grupu sjajnih mladih ljudi da se bave digitalnim novinarstvom. Radi se o sajtu koji će, sigurna sam, zbog njihovog entuzijazma i predznanja, uskoro biti veoma, veoma posećen.

S. Trajković