Da se vredan rad i velika posvećenost na kraju uvek isplate najbolje dokazuje porodica Ristić iz Topole. Pre više od sedamdeset godina Mladen Ristić otvorio je obućarsku radnju u tadašnjoj varošici, a kasnije su njegov sin, snaha i unuci nastavili porodičnu tradiciju, ali i poprilično je unapredili. U njihovoj radnji spojili su se iskustvo i mladalačka inovotavnost, pa su počeli i proizvodnju unikatne kožne obuće, a svaku njihovu cipelu utkali su i deo svog srca. Kormilo je sada preuzeo sin Aleksandar, koji se nakon završenih studija u Beogradu vratio u Topolu.

– Još od 12 godine trčkarao sam po radnji, gledao šta to roditelji rade. Vremenom se u meni budila želja da nastavim porodični posao i tako sam i uradio. Ne bih mogao da zamislim svoj život da cipele nisu deo svakog mog dana. Sve se radi ručno, posvećuje se mnogo pažnje svakom detalju i samo tada kada ste apsolutno posvećeni, uspeh neće izostati, kaže za RINU Aleksandar Ristić.

RINA

Obuća koju prave proizvodi se u ograničenim serijama, a pošto se trude da izađu u susret svakom zahtevu svojih kupaca, može se reći da su mnogi komadi jednstveni i unikatni. Njiov trud i rad brzo je prepoznat, pa njihoe cipele nose mnoge poznate ličnosti, muzičari, estradni umetnici, političari ,ali i predsednik Srbije.

– Kada smo za njega pravili obuću, moramo priznati da smo bili pod malo većim pritiskom nego inače. Svaki štep i detalj proveren je dva puta, a pošto nosi veći broj, onda je to bilo još zahtevnije. Naše cipele nosi Alka Vuica, članice grupe Frajle, ministri… Ono što je najvažnije jeste da se niko nije žalio da ga naše cipele žuljaju, da su pukle ili nešto slično, a svi imaju garanciju od dve godine, izjavio je Aleksandar.

RINA

Dodaje da je najvažniji deo svake cipele đon i da se njemu posvećuje najveća pažnja, a sastoji se od četiri sloja. Koža koju biraju za svoju obuću mora biti njaboljeg kvaliteta. Aleksandrov otac, Zoran, kaže da, kad je krenula hiper produkcija obuće slabijeg kvaliteta, shvatili su da će uspeti samo ako se njihov proizvod bude razlikovao u moru ostalih.

RINA

– Začetnik ovog porodičnog posla je moj otac Mladen, koji je još kao dete otišao na zanat. Kada se vratio, otvorio je radnju koja je prevashodno služila za popravku obuće. Ali kako je posle krenula masovna proizvodnja i sve je bilo manje onih koji su obuću popravljali, razvili smo ideju o ručnoj izradi obuće. Prvo su to bile specifične čizme oficirke, a kasnije kad su se deca uključila, asotiman i način proizvodnje su se proširili. Sve vreme sam potajno priželjkivao da moje kćerke i sin nastave tradiciju i taj moj san se ostvario. Već sad mogu reći da su me prevazišli, a to je za roditelja najveća sreća, zaključio je Zoran.

(Pančevac/RINA)