DUŠE VELIKE ODAVDE DO OSTROGA: Bosonogi stigli na cilj! Evo kako su Radovan i Nenad uspeli u plemenitoj misiji! FOTO
Svaki čovek makar ponekad potajno pomisli da je stvoren za neko veliko delo. Da uradi nešto što drugi nije u stanju. I još kada se tome pridoda plemenit cilj – motivacija može da naraste odavde do neba. Ili u konkretnom slučaju do nebeski svetog mesta kakvo je manastir Ostrog.
E, u takvo hodočašće života dugo 440 kilometara odlučio je da se upusti i Radovan Perović iz Starčeva. Nakon te, za njega epohalne odluke potražio je i našao saputnika (i sapatnika) u liku prijatelja Nenada Miščevića iz Pančeva, a potom su zajednički odredili i humani cilj – prikupljanje novca za Dečje odeljenje bolnice u Pančevu. Tako su ovi odvažni Spartanci modernog doba odavde pa do velikog svetilišta tokom jedanaest dana pešačenja prevaljivali po pedesetak kilometara svakodnevno i uspeli da se duhovno i fizički ostvare, kao i da ispune svoj plemeniti naum.
Pre otprilike pola godine Radovan Perović (47), u svom Starčevu i okolini poznat kao izuzetno vredan čovek izrazito vesele naravi, sasvim spontano je odlučio da krene na hodočašće do manastira Ostrog. On je namerio da to uradi baš kada početkom maja pomenuto svetilište obeležava slavu Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac. Pored posvećenosti religiji, na takvu veliku odluku verovatno je uticalo i to što su mu majka i otac iz tih krajeva, odnosno iz Danilovgrada i Pljevalja. Doduše, iako je reč o čoveku u najboljim (srednjim) godinama, veoma je važno to što se Radovan u poslednje vreme prilično intenzivno bavi trčanjem i pešačenjem, a nekoliko meseci pred polazak počeo je i
ozbiljnije da trenira.
Pančevac
Pešačko hodočašće dugo 440 kilometara
Prvobitna Radovanova zamisao bila je da na taj dug i ekstremno naporan put kroz teško izrecive lepote, koje su, s druge strane, prepune izazova i barijera, krene sa sinom Predragom.
– Trebalo je da nas dvojica idemo biciklima, ali nikako nismo uspeli da se usaglasimo oko godišnjih odmora. Stoga sam bio prinuđen da odustanem od toga i pomislio da krenem peške. Međutim, na takav put se ne ide solo, što je značilo da treba da nađem adekvatnog saputnika. To takođe nije bilo nimalo lako, pa se odužilo sve dok oko Nove godine nisam manje-više slučajno naleteo na Nenada Miščevića iz Pančeva, koji je starčevački zet, čija je tazbina u mom komšiluku. I kada sam ga pitao za odlazak na Ostrog, baš se iznenadio i rekao da su to „znakovi pokraj puta”. Naime, on se tog dana prijavio za beogradski polumaraton, a razmišljao je i da učestvuje na ostroškom polumaratonu, pa je prosto neverovatno da mu doslovce istog dana bude ponuđeno nešto još izazovnije od toga – rekao je Radovan.
Nakon toga su krenuli dogovori i pripreme u vidu nabavke veoma važne opreme, pojačavanja treninga, preciznog crtanja maršrute, obezbeđivanja smeštaja i svega ostalog neophodnog za tako dalek, naporan i rizičan put.
Pančevac
Za našu decu, put ka svecu
Međutim ubrzo se ispostavilo da celoj toj avanturi nedostaje duša, kako bi ovo hodočašće imalo i širi i humaniji značaj.
– U nekom momentu, na početku priprema, supruzi Branki je sinulo da, kad već idemo u tako nesvakidašnji poduhvat, ne bi bilo loše da to obeladanimo i medijski, kako bismo privukli pažnju ljudi dobre volje i pokušali da sakupimo novac za neko dete. Budući da je to veoma komplikovano, rešili smo da to što prikupimo ovim putem doniramo Dečjem odeljenju Opšte bolnice Pančevo, sa čijim direktorom Slobodanom Ovukom smo se veoma brzo dogovorili i otvorili namenski račun u tu svrhu. Tako smo odmah na startu i razvejali bilo kakve sumnje. Želim da naglasim da smo sami finansirali ovaj put, a da su sredstva koja ljudi dobre volje tom prilikom uplaćuju usmerena isključivo bolnici. Na tom računu trenutno ima već više od milion i po dinara, a akcija pod sloganom „Za našu decu, put ka svecu” i dalje traje – istakao je dobroćudni Starčevac.
Printscreen/FB/Nenad Miscevic
U međuvremenu je ekipa proširena za još jednog člana.
– Tokom priprema poželeo je da nam se priključi još jedan Starčevac – Nenad Vukašinović, što smo mi sa oduševljenjem prihvatili. U međuvremenu smo počeli da dobijamo i upadljiviju medijsku pažnju, pa smo gostovali i na nekim nacionalnim televizijama. I sve je to podgrevalo uzbuđenje i dizalo adrenalin u nebesa, pa sam noć uoči polaska maltene probdeo od uzbuđenja. Put je započet 29. aprila, kada smo se okupili u 6 ujutru u Hramu Svetog Pantelejmona u Starčevu, gde smo od sveštenika Nedeljka Sančanina dobili blagoslov. Na naše veliko iznenađenje, u taj cik zore okupilo se stotinak građana kako bi nas ispratili, od kojih najmanje polovinu nisam očekivao. Nisam znao šta me je snašlo od bujice emocija, jer su mnogi i plakali zbog našeg odlaska. Dok sam se udaljavao od crkve, mislio sam da će mi srce prepući, a knedla u grlu nikad nije bila veća. Već tada sam znao da sve te dobre ljude nikako ne smem da izneverim – priseća se Radovan.
Pančevac
Kod Čačka muke s povredama
A onda je tročlana ekipa, naravno peške, stigla do Dunava kod Ivanova, gde su jedini put koristili prevozno sredstvo, jer su morali čamcem da pređu reku…
– Najpre smo se zaputili ka Mladenovcu i tog prvog dana prešli smo 47 kilometara. Već tada su se pojavili prvi žuljevi na nogama, što me je nateralo da zamenim patike i uzmem one s mnogo debljim đonom. Već sutradan je usledila najduža i može se reći najnapornija ruta tokom celog puta. Prešli smo 56 kilometara uz visinsku razliku od preko hiljadu metara, sve dok se nismo zaustavili na Rudniku i tamo prenoćili. Nakon toga smo malo smanjili kilometražu, kada smo do Čačka prevalili 36 kilometara. E, tu su nas već, nažalost, stigli problemi s povredama. Meni je tokom noći otekao list zbog uboda neke žgadije, ali sam se posavetovao s doktorom Dudom Stojićem i to sanirao pomoću leda i zavoja. Međutim, Nenad Vukašinović nije mogao dalje, jer mu je prilikom spusta potpuno otpao nokat, što mu je donelo neizdržive bolove, pa je završio na hirurgiji i nakon trećeg dana puta morao da odustane. Ipak, ostao je uz nas tako što je deonice koje smo mi prepešačili prelazio kolima i dočekivao nas u smeštaju koji smo odabrali za prenoćište i tako nam pomagao u organizaciji – priča ovaj hodočasnik.
Potom je usledio put kroz planinski deo Srbije, kada je sada već dvojac prešao prelepe predele od Čačka do Ivanjice, u dužini od pedesetak kilometara, ali uz izuzetno veliki uspon.
– U nekim planinskim selima imali smo izuzetno dirljive susrete s meštanima. Na mene je naročit utisak ostavilo poznanstvo sa izvesnom baka Olgom, koja nas je nudila kockama šećera, jer nažalost nije imala ništa drugo. To je u nama izazvalo istovremeno i tugu, ali i radost što postoje ljudi koji uprkos takvoj skromnosti bez oklevanja žele da pomognu. To je samo dodatno učvrstilo želju za dosezanjem cilja, na šta više nisu mogli da utiču ni umor ni bolovi, ni kiša, ni sunce… Pošto smo prenoćili u Komoranima, koji se nalaze u blizini jedne od naših najlepših reka – Uvca, ponovo smo prešli oko 50 kilometara, nakon čega smo išli do Prijepolja. Iako je rastojanje bilo znatno manje – oko 38 kilometara, bilo je veoma teško, jer nas je celim putem pratila kiša – kaže Radovan.
Printscreen/FB/Nenad Miscevic
A onda „bosonogi” na cilj!
Narednog dana su on i Nenad stigli do Crne Gore i Pljevalja u etapi dugoj oko 32 kilometra.
– Prošli smo dva granična prelaza, a na oba su carinici i policija bili izuzetno prijatni. Ponudili su nam piće i hranu i naravno overili pasoše, jer smo insistirali na tome radi uspomene. Dobar deo puta do Pljevalja išao je nizbrdo, što se ispostavilo teže nego kod uspona, jer smo povređivali noge nabijanjem tabana. Sledeća deonica do Đurđevića Tare bila je takođe kratka – oko 37 kilometara, da bismo narednog dana krenuli put Šavnika u dužini oko 50 kilometara. Toliko je bilo i odatle do Nikšića, kada nas je ponovo pratila jaka kiša, a već smo bili na izmaku snaga. Međutim, tada smo dobili i novog člana ekipe, jer nas je celim putem pratio jedan presladak pas kog smo nazvali Žuća. Zbog druženja s nama on se odrekao blagodeti koje je uživao u jednoj pečenjari. Pred dolazak u Nikšić pridružila mi se i supruga. Ona je ostala s nama i nakon prespavane noći, u poslednjoj deonici do manastira Ostrog, koja je bila najkraća, s manje od 20 kilometara. Međutim, sve je bilo toliko nabijeno adrenalinom i nosila me je neka neobična sila da nisam osećao nikakve tegobe. Čak sam deo od donjeg do gornjeg manastira prešao bosonog. Na cilju nas je, pored sveštenika, dočekalo mnogo prijatelja i drugih dobronamernih ljudi – ističe ovaj hodočasnik.
I na kraju – veliko zadovoljenje duše i tela, a utisci neizrečivi.
– Ljudi su me izuzetno prijatno iznenadili – od prijatelja, koji su pomogli u realizaciji ovog poduhvata, do mnogih nepoznatih, koji su želeli da nam se nađu na različite načine. Sve u svemu, shvatio sam i to koliko je vredno biti miran i skroman u prohtevima, ali i to da je najvrednije u životu naći se nekom, naročito ako je u nevolji. A što se tiče novih pešačenja, ideja mi je da dogodine posetim Svetu goru i čuveni Hilandar, na dvostruko dužoj maršruti nego što je ova. Ali o tom potom… – zaključuje Radovan ovu lepu priču.
(Pančevac)
BRAVO! SVAKA ČAST! Hodočasnici Miščević i Perović stigli na Ostrog! FOTO
BRAVO! SVAKA ČAST! Hodočasnici Miščević i Perović stigli na Ostrog! FOTO
