JELENA D. SIMIĆ SASVIM ISKRENO Kada bi ljudi znali koliko ih brzo drugi zaborave, trudili bi se da najviše vremena posvete građenju odnosa s Bogom

Kada je s porodicom došla u Srbiju, izvesno vreme je živela u Beogradu i Kosjeriću, da bi se skrasila u Pančevu. Ovde je završila Osnovnu školu „Vasa Živković”, potom i srednju hemijsku, nakon čega je upisala Filološki fakultet na Beogradskom univerzitetu, na kojem je stekla diplomu profesora španskog jezika i hispanskih književnosti.

Tada je počela da priređuje brojne kulturne programe u Gradskoj biblioteci, a u međuvremenu je osnovala i udruženje „Les hentes”. Pored ostalog, već deset godina organizuje manifestaciju recitovanja poezije za srednjoškolce pod nazivom „Stihovizija”, a „Stihovanje” za osnovce traje pet godina.

Nakon dugog bezuspešnog traženja posla 2016. godine počela je da radi u školi „Mara Mandić”, i to u struci, kao nastavnik španskog jezika, a ove godine je postala član Udruženja defektologa Srbije. Uz prepoznatljivu marljivost na radnom mestu, ona i van toga nastoji da učenicima proširi vidike na razne načine, pored ostalog i tako što ih vodi u obilaske muzeja i drugih ustanova.

JELENA SIMIĆ: Živeli smo u potpuno drugačijem ambijentu nego današnja deca, u skladu s prirodom. Svako domaćinstvo, pa tako i moje, uzgajalo je sopstveno voće i povrće. Imali smo svoje životinje za ishranu i vinograde. Jednostavno, nije nam bio potreban novčanik čim otvorimo oči. Iako je to bila surova zemlja, puna kamenja, sve što je rađalo, bilo je preukusno. Zaista jedna zdrava sredina, s bistrim rekama, odakle si mogao da piješ vodu, i čistim vazduhom s neodoljivim mirisom blizine mora, koje je bilo na manje od pola sata. Srećna sam što sam rođena na zemlji na kojoj raste čempres, moje omiljeno drvo.

– Srbi su vekovima živeli u Dalmatinskoj Zagori i velika je tragedija što smo proterani odande. Kada je počeo rat, u samom Kninu bilo je povremeno bombardovanja, ali sve se to završavalo bez većih posledica. Sve do tog kobnog 5. avgusta u 5 ujutru, kada su krenule da fijuču rakete. U tom momentu začule su se sve moguće životinje, čak i vukovi, iako su bili visoko u Dinari, a veče pre toga kuća nam je bila puna skakavaca i žaba iz obližnje barice, dok je nebo bilo krvavo, pa je jedan deda govorio da to nikako nije dobar znak. Bukvalno smo bili zarobljeni. Sve je tada, od životinja do nebesa, osetilo šta dolazi. Bilo je i drugih nagoveštaja, jer mesec dana pre tog datuma niko nije mogao da izađe iz Knina. Ni moj brat, koji je imao bronhitis i nije mogao da ide u Sokobanju na lečenje. Sećam se da su ljudi davali i po sto maraka za kartu i pristajali da se voze čak na krovu autobusa, ali ni to se nije moglo. A kada je krenuo egzodus, sve se odigralo u nekoliko sati i bukvalno smo u pidžamama došli u Beograd. Prošle su godine od tada, ali te rane nikad neće dokraja zaceliti. Nedavno sam otišla prvi put u svoj rodni kraj, i to u godinama u kojima su moji roditelji prebegli iz Krajine. Nažalost, bilo je još ličnih tragedija, jer mi je brat preminuo 2020. godine, a otac pola godine kasnije.

– Najpre smo po dolasku bili nekih mesec dana kod rođaka u Beogradu, kod kojih je bila prepuna kuća, pa smo uskoro otišli u Kosjerić, gde smo živeli u nekoj šumskoj kući. Dočekao nas je predivan narod, koji je s nama delio sve što je imao. Čak su, kao i mi, govorili ijekavicom. Međutim, nije bilo perspektive što se posla tiče. Otac je dobio posao u Pančevu i posle godinu dana smo se ponovo selili. Prvi utisak je bio relativno loš, jer kada smo dolazili, bila je noć i padala je kiša, pa je sve bilo nekako sivo. Trebalo mi je mnogo vremena da se naviknem na ovaj ambijent, na ravnicu, jer je sve bilo drukčije od Knina, gde smo živeli okruženi planinama.

– Nakon „Vasine” osnovne škole, završila sam srednju hemijsku, pa španski jezik na Filološkom fakultetu. U vreme srednje škole paralelno sam išla u školu za strane jezike kod profesorke Bojane Adamović Ilić, kojoj sam zahvalna jer me je prihvatila kao svoje dete. Deset godina sam provela u školi učeći tri strana jezika. Po preporuci prijatelja postala sam član Rotarakt kluba Pančevo. Nedugo zatim uspostavila sam kontakt sa Rotarakt klubom iz Madrida, Madrid Serano, koji nam je poslao 300 knjiga na španskom jeziku za Gradsku biblioteku Pančevo. S obzirom na to da sam bila željna novih izazova, napustila sam pomenuti klub i sa Igorom Vukovićem organizovala tribinu pod nazivom „Uticaj popularne kulture na današnju omladinu”. Gost u velikoj sali Gradske uprave bila je muzička grupa „Beogradski sindikat”. Usledili su i drugi sadržaji, a jedan od njih bio je 2011. godine projekat „Srbija, dolina jorgovana” Vesne de Vinča. Videla sam tekst o tome u novinama i pozvala je da to uradimo i mi u Pančevu, pa smo sadili na pet mesta u Pančevu, a princ Tomislav Karađorđević iz Pariza i njegova supruga rekli su da im je to bio najlepši od svih takvih događaja. Po njima, najbolji utisak su ostavili štićenici doma „Srce u jabuci”, koji su nas dočekali u ljubičastim majicama.

– Shvatila sam da je neophodno da osnujem udruženje, koje sam nazvala „Las hentes”. Na španskom la gente znači ljudi, u ovom slučaju izuzetni ljudi, odnosno pojedinci. Cilj je bio da se u Pančevu promovišu španski i drugi strani jezici, ali po božjoj promisli bavim se srpskom kulturom u većini programa. U poslednjih deset godina organizovala sam preko trideset vrlo posećenih tribina sa uvaženim ličnostima, počev od Vladete Jerotića, dr Ranka Rajovića, Miroslava Lazanskog, Aleksandra Gajšeka, Danice Grujičić, do Dragoslava Bokana, od koga sam mnogo naučila i njegovo znanje je dostupno svima, a za mene je od svih ličnosti najveći um i kada bi imao odgovarajuće uslove, mnogo bi doprineo našoj kulturi i umetnosti. Inače, najposećenija tribina bila je s doktorom Zoranom Milivojevićem, kada je kroz biblioteku prošlo 700–800 ljudi, ali uprkos tome nijedan medij to nije ispratio. Dok je na promociji romana „Med” Slobodana Despota, koji govori o egzodusu Srba iz Hrvatske, a objavila ga je čuvena francuska izdavačka kuća Galimard u svojoj elitnoj beloj ediciji, bilo samo petoro ljudi. Koliko je važno da ima publike, toliko i nije, jer je najmerodavnije vreme koje izbrusi svaki dijamant i ostavi ono što je najvrednije. Verujem da će ovaj roman nadživeti sve nas.

– S kolegom iz biblioteke Goranom Trailovićem pre deset godina započeli smo projekat „Stihovizija”, recitovanje strane poezije za srednjoškolce iz Pančeva, Kovačice, Albunara i Kovina. To je program koji je osmislila Biljana Kovačević iz Smedereva i mi smo po tom modelu krenuli da radimo u Pančevu. U poslednjih sedam godina preuzela sam kompletnu organizaciju, a pre pet godina uvela sam za osnovce takmičenje „Stihovanje”, odnosno recitovanje srpske poezije. Mnogo vremena i energije sam uložila u aktivnosti biblioteke, pa iako sam položila državni ispit za bibliotekara, nikad za mene nije bilo mesta u toj ustanovi, iako me svi povezuju s njom, jer tamo je 99 odsto aktivnosti udruženja koje vodim.

– Dugo sam tražila posao, a u međuvremenu sam radila mnogo toga volonterski. Mama je primetila da duže radim za društvo nego što imam radnog staža. Ipak, pre osam godina počela sam da radim u „Marinoj” školi i nije mi bilo lako, jer nisam defektolog. U međuvremenu sam položila ispite iz defektološke osposobljenosti na fakultetu. Mogu reći da sam se dobro prilagodila. Angažovana sam mnogo i oko vannastavnih aktivnosti u školi i van škole i vodim učenike u razne ustanove, pa smo recimo ove godine bili u Narodnom muzeju u Beogradu, u Viminacijumu i na mnogo mesta u našem gradu. Sve te aktivnosti sam predstavila na „Danima defektologa” i rekli su mi da niko u tako dobrom svetlu nije predstavio svoj grad.

– Kada organizujemo tribine, srećem brojne studente koji uče u biblioteci, ali vidim i da ne ostaju na tim događajima, već su to uglavnom stariji ljudi, koji hvataju i beleške u svojim notesima. Onda se setim sebe kada sam sa svojih osamnaest, oduvek gladna istine, išla po hladnom vremenu na tribine na „Mašincu”. Verujem da naše emocije i naše znanje putuju s nama po prestanku ovoga života. Zato je važno oslobađati se loših emocija i biti radoznao, a ne ljubopitljiv, i učiti do poslednjeg dana našeg ovozemaljskog života. Sa smrću brata naučila sam najvažniju lekciju – kada bi ljudi znali koliko ih brzo drugi ljudi zaborave, trudili bi se da najviše vremena posvete građenju odnosa s Bogom. Takođe, treba biti svestan da sve što radimo ili ne radimo utiče na našu budućnost, na naš život posle smrti, kao i na živote naših potomaka.

(Pančevac/J. Filipović)