Aktuelna je šampionka Srbije u konkurenciji devojčica do šesnaest godina, ali ovo leto, bar kada je ona u pitanju, proteklo je u napornim treninzima, putovanjima i naravno – veličanstvenim uspesima. Ona je Pančevka, član reprezentacije Srbije za uzrast do četrnaest godina i mlada talentovana sportistkinja koja krupnim koracima gazi ka najvećoj svetskoj sceni. Osvajač je bronzane medalje na zimskom ekipnom Prvenstvu Evrope, dok se na letnjem šampionatu okitila srebrom… Nosi bronzu i sa ekipnog Svetskog prvenstva za uzrast do četrnaest godina, osvojila je srebrno odličje na pojedinačnom šampionatu Starog kontinenta i bronzu na Vimbldonu!

Pred vama je priča o Dušici Popovski, mladoj teniserki iz Pančeva i devojčici o kojoj ovog leta bruji cela Srbija!

Dušica je rođena 18. marta 2009, a na šljaku je, s reketom u ruci, stala kada je imala samo pet godina. Prvi trener u TK-u „Dinamo” bila joj je tetka Zorica, tatina rođena sestra, potom je s njom radio otac Nebojša, a od njene devete godine trenerski tim čine Nemanja Radić, tata Nebojša Popovski i kondicioni trener Neša Zlatković…

Ova sjajna devojčica je veliki dar za bavljenje „belim sportom” pokazivala od samog početka, a kako i ne bi kada potiče iz teniske porodice. Sa svojih devet godina bila je šampionka Srbije u konkurenciji devojčica do deset godina, kada je imala deset „leta”, trijumfovala je u kategoriji dvanaestogodišnjakinja, s jedanaest je osvojila titulu u nadmetanju teniserki do četrnaest godina i sada, kada ima četrnaest, najbolja je u Srbiji u konkurenciji do šesnaest godina!

– Ovaj sport sam zavolela uz stariju sestru Milicu, koja je takođe uspešna teniserka i nalazi se među 500 juniorki na svetskoj rang-listi. Nikada nisam odustajala, jer jednostavno tenis je naša porodična priča. Uvek sam težila uspehu, a sada me sve vuče još više, tek sada mi se trenira – staloženo priča Dušica, četrnaestogodišnja devojčica o kojoj će svetski mediji koji se bave tematikom „belog sporta” tek pisati.

Tenis je jako specifičan i zahtevan. Dušica vežba šest puta nedeljno po dva sata, a ima i kondicione treninge. Sada je članica „Crvene zvezde”, ali trenira u Pančevu, gde ima odlične uslove u TK-u „Dinamo”. Odlazak u Beograd usledio je iz samo jednog razloga – imala je više sparing-partnera, a samim tim i mogućnosti za napredovanje.

– Najveći izazov je dostići željeni nivo fizičke spreme. Inače, ne pratim rivalke. Imam svoj stil igre, volim da nateram protivnice na promenu ritma, volim da se pitam u meču, da ja završavam poene. Nekada se iznerviram, pa zavrljačim lopticu zbog glupe greške, ali mnogo više volim da vidim rivalku kada se iznervira – dodaje evropska vicešampionka iz Pančeva, pokušavajući da sakrije osmeh.

Gotovo celo leto je provela u putovanjima, na takmičenjima… Sve je počelo još u junu, kada je s drugaricama iz reprezentacije bila prva na kvalifikacionom turniru za Evropsko prvenstvo koji je održan u Rumuniji. Usledio je put u Italiju na šampionat Starog kontinenta, gde su Dušica i njene drugarice bile druge, pa „selidba” u London, na čuveni Vimbldon, gde je osvojila treće mesto, a potom se u Češkoj okitila srebrom na pojedinačnom Prvenstvu Evrope, a u istoj zemlji, na ekipnom Svetskom prvenstvu, kao član reprezentacije Srbije zaslužila je bronzanu medalju. Istina, bilo je tu i sedam dana kratkog odmora, kada je s porodicom otputovala u Grčku na mali odmor.

– Putovanja mi ne predstavljaju problem, kao ni odvojenost od porodice, od mame, tate i sestre. Tenis je drugačiji sport od ostalih, kada se igraju pojedinačni turniri, nema mnogo druženja, ali zato kada su reprezentativne akcije, onda je sve super. Često se organizuju i žurke u hotelima – sa osmehom priča Dušica, a tata Nebojša dodaje:

– Često se i ne javlja. Samo kratko, da je stigla. Sada već znamo, čim ne zove, sve je u najboljem redu – ne silazi osmeh s lica tati i treneru.

Iako veoma mlada, Dušica je hrabro zakoračila u svet ozbiljnog tenisa. Godišnje odigra oko 25 turnira, gde sakuplja bodove za svetsku rang-listu. Takmičenja na kojima učestvuje pažljivo bira njen trenerski tim, pa se tako nadmeće na turnirima gde je izrazito dominantna, na onima gde će biti izjednačena s rivalkama, ali i na onima gde su njene protivnice znatno bolje od nje.

Privatna arhiva

– Ako bih morala da izdvojim neka takmičenja koja su na mene ostavila poseban utisak, onda je to svakako ATF turnir prošle godine u Ulcinju, gde sam sa svojih trinaest godina pobedila u konkurenciji devojaka do osamnaest. Bila sam ubedljivo najmlađa. Sjajno je bilo i na Evropskom prvenstvu u Češkoj. Na žrebu je bilo 128 igračica iz šezdeset država. To je teže takmičenje od Vimbldona, sigurno. Jer igraju samo najbolje. A moja drugarica iz reprezentacije Luna Vujović, koja inače trenira u Hrvatskoj, i ja, bile smo najbolje. Igrale smo u finalu, u kome je Luna osvojila zlatnu, a ja srebrnu medalju. Sve je bilo sjajno organizovano, od satnice treninga do transfera iz hotela na teren… Naravno, učešće na Vimbldonu je priča za sebe. Organizator je platio baš sve, put, treninge, kotizaciju, smeštaj… Sve što dobijaju i seniori na najvećem grend slem turniru, to smo dobili i mi pioniri do četrnaest godina. Organizatori su nam ukazivali čast na svakom koraku. Na primer, ako pada kiša, neko nam nosi kišobran. Imala sam priliku da gledam i Noleta i Alkaraza, a s obzirom na to da smo koristili zajedničke svlačionice, upoznala sam i najveće svetske zvezde „belog sporta”. I svi su jako srdačni. Oko Alkaraza pedeset pionira, on se sa svakim fotografiše, meni je trener Medvedeva poželeo sreću… Zaista je teško rečima opisati sve ono što se doživi na Vimbldonu. Gledala sam oba polufinala seniora na centralnom terenu, to je neprocenjiv osećaj. Kada gledam najveće majstore tenisa, onda dobijem posebnu inspiraciju da ja postanem još bolja. Ostvarila sam tri pobede do polufinala, na kraju sam zauzela treće mesto i zadovoljna sam postignutim. A pritom u našoj zemlji nema teniskog terena s travom. Po dolasku u Englesku dva dana sam trenirala na travnatoj podlozi i to je to. A sve je mnogo drugačije, loptica na travi ide mnogo brže – pokušava da prenese utiske s najvećih svetskih teniskih nadmetanja ova mala/velika devojčica koja svakim svojim gestom i svakom rečenicom upućuje samo na jedno: zvezda je rođena!

Dušica Popovski svoj put gazi na krilima zdrave porodične priče i zna da nikada nije sama.

– Tenis je u našoj porodici glavna tema. Tata Nebojša, sada direktor Ekonomske škole „Paja Marganović”, prvi se „inficirao” „belim sportom”, tetka Zorica je bila reprezentativka naše zemlje i trenutno vodi školu tenisa, a sestra Milica, koja je tri godine starija od mene, pravi je uzor. Ona mi svojim primerom, vrednoćom i velikom požrtvovanošću daje prave smernice. Milica je isto sjajna teniserka, trenutno je među 500 juniorki na ITF listi. Posvađamo se ponekad, oko gluposti, ali već za tri minuta se pomirimo. Non-stop me vuče napred. Vodi računa o svemu. Od društvenih mreža do toga da li sam se dobro zagrejala na treningu. Ista je kao i tata. Jednostavno, vodi računa o meni. Mi smo tenisom zarazili i mamu Aleksandru, koja je inače profesor matematike. Ali bez nje ne bi bilo ničega. Ona je glavna podrška u svemu, a jedan deo mojih putovanja preuzima na sebe. Neizostavni deo naše porodične ekipe su i babe i dede. Interesuju se stalno, počeli su da koriste internet veoma dobro, pa prate rezultate, a deda je i glavni španer mojih reketa. Oni mi daju toliku podršku i toliko su uz mene da su se jednom naljutili što ih nisam zvala kad sam pobedila na nekom turniru. Sada takve greške više ne smem da ponavljam – sa osmehom priča Dušica.

Privatna arhiva

Nebojša i Aleksandra su svoj život nekako podesili tako da svojim ćerkama budu „na usluzi”. Bore se lavovski, ali tenis je jako surov… Bez podrške ne bi mogli sami da isprate sve što razvoj jednog talentovanog igrača traži.

– Kompanija „Kutko” je izrazila želju da pomogne Dušici u njenom razvoju, bez toga ona ne bi mogla ozbiljno da se bavi tenisom. Veliku zahvalnost dugujemo i klubovima „Dinamo”, „Mladost” i „Crvena zvezda”, kao i Teniskom savezu Srbije, jer svi oni Dušicu stavljaju u prvi plan. S takvom podrškom zaokružena je priča da ona profesionalno može da se bavi ovim sportom – kaže Nebojša Popovski.

Junakinja naše priče je učenica osmog razreda OŠ „Stevica Jovanović” i ima samo reči hvale za svoje drugare i nastavnike.

– Svi su sjajni, zaista. Nema ljubomore, uvek mi od srca čestitaju na uspesima, ma, drugari su ekstra, ali i svi nastavnici – nikog ne zaboravlja jedna od najboljih mladih teniserki na svetu.

Dušica Popovski – sa samo četrnaest godina već zna šta su prave vrednosti u životu. I neustrašivo grabi ka njima. Ukoliko nastavi ovim tempom, konačan uspeh je tu. Jer, zvezda je rođena! Uz još malo „brušenja” ovakvog bisera, niko ne treba da sumnja da će postati pravi dijamant.

Srećno, devojčice!

(Pančevac/Aleksandar Živković)