Mnogo se govorilo i pisalo o devedesetim godinama 20. veka, a osamdesete su ostale u fragmentima, i zbog toga je zagrebačka rediteljka i univerzitetska profesorka Snježana Banović napisala knjigu „Kronika sretnih trenutaka, Odlomci iz ludih osamdesetih” (kod nas u izdanju „Geopoetike”), kao ličnu povest i viđenje tog doba.

Ona u intervjuu za Politiku govori o tadašnjem Zagrebu, kroz dinamične susrete sa kreativnim ljudima, o važnim klubovima kao mestu razmene mišljenja, o sakupljanju ploča, koncertima, uticaju zanimljivih ličnosti, među kojima su i Slavenka Drakulić, Stipe Šuvar, Šerbedžija, kao i nekadašnjoj ljubavi Branimiru Džoniju Štuliću; o socijalizmu, listovima u usponu, feminizmu, teatru…

Da li je ova knjiga više od sećanja i pre vaš način da priznate uticaje koji su vas oblikovali?

Drago mi je da se to vidi. Htela sam da pišem o tom vremenu na početku, kada još nisam znala koji pristup ću imati i kako ću krenuti u tu ličnu povest, nisam znala da li ću i ja biti lik, ili ću biti negde izvan, da li će se menjati perspektiva glavne junakinje. Shvatila sam da mi sećanje nije bilo dovoljno i krenula sam u veliko istraživanje. Tu ima i fikcije i autofikcije, ta granica između preciznih podataka i mog doprinosa u opisivanju iskustava, gotovo da je nevidljiva. Neko smatra da je bilo drugačije, ali to je Rašomon, više ljudi o istoj stvari ima različita sećanja. Zato sam na početku citirala Čezarea Pavezea: „Da se sećamo trenutaka, a ne dana.”

Slobodan Šnajder u nekoj vrsti predgovora upoređuje jugoslovenske osamdesete sa berlinskim dvadesetim iz doba Vajmarske republike. Mislite li da je to bilo poslednje naše zlatno doba?

Neka vrsta labudove pesme, da. Ta energija je delovala kao da će ostati večno tu, da ćemo iz toga ići dalje, a promene koje su usledile vratile su nas koji vek unazad. Autor pogovora Darko Lukić piše da je to bilo vreme svakodnevnih promena, koje su se na kraju pretvorile u nasilne promene. Ima nešto u tom Šnajderovom poređenju, mislim da su to bili poslednji trenuci bezbrižnosti u toj našoj zemlji. Bilo je to vreme slobode za razne avangarde i postojao je svakodnevni problem kako da se taj prostor slobode još i proširi. Tome su bili posvećeni noćni sastanci kreativaca iz cele Jugoslavije koji bi došli u Zagreb, u klubove „Blato”, na početku, i u „Tifani”, na kraju. Bio je to dokaz i vrhunac ideje bratstva i jedinstva u društvenom i kulturološkom smislu, svi smo stvarno mislili isto, u Zagrebu i Beogradu, „Šarlo akrobata” i „Ekaterina”, kao i „Film” i „Prljavo kazalište”, bez obzira na to šta je sa njima posle bilo. Svi su bili slični i različiti, i svoji.

Da li sve što se zatim desilo pokazuje koliko je i tako sjajna kultura nemoćna pred politikom, a to ste već kao mlad novinar osetili u listu „Polet”?

To je bila politička ugroženost. Nisu znali šta ih ugrožava, da li sami sebe ugrožavaju, ili je to bio strah od mlade generacije koja je raskrstila s politkom još od dana Titovih pionira. Mi se nismo mešali u politiku. Slobodan Šnajder takođe je odlično primetio da smo mi bili generacija koja je bila usredsređena samo na kulturu, za razliku od njegove šezdesetosmaške, koja je pokušala nešto da promeni politički. Ta produkcija, ne samo novog talasa već svih umetničkih područja i vrsta, donosila je novosti svaki dan. Zato je omladinska štampa i imala takav uticaj, sve te nove face trebalo je intervjuisati i fotografisati na nov način. Tako je rođen i novi jezik, koji je bio i jezik ulice, ali vrlo dobro osmišljen i redigovan. Ti važni redaktori posle su, tokom devedesetih godina, osnivali opoziocione novine, a najpre tu mislim na Denisa Kuljiša. Dakle, kako je taj stil u raznovrsnoj produkciji nestao preko noći, već krajem osamdesetih, to je pitanje na koje nisam odgovarala, nego sam to nekako predstavila kroz boje. Tokom osamdesetih postojala je velika glad za štampom bilo čega, pojaviti se u novinama ili štampati knjigu, to je stvarno bilo nešto posebno. Slavenka Drakulić, koju pominjem tokom cele knjige zbog toga što mi je vrlo važna u životu, prvu knjigu objavila je tek 1986. godine, a već je bila plodna autorka u novinama. Dubravka Ugrešić bila je još popularnija po scenarijima koje je radila za Rajka Grlića. I Beograd je bio zanimljiv na svoj način, najviše ga pamtim po dobrim bendovima, ali i po dobrim knjižarama, u kojima su se mogli naći najnoviji prevodi strane literature.

Imate li utisak da je Jugoslavija tada po svemu bila na svetskom nivou u kulturi?

Da, ravnopravno. Novog talasa, na primer, nije bilo u Italiji ili Francuskoj, mi smo u nekim stvarima bili i ispred drugih, a u ravni sa, recimo, Velikom Britanijom. U pogledu konceptualne umetnosti – sa Nemačkom ili Francuskom. Mi u Zagrebu imali smo niz konceptualnih umetnika, Toma Gotovca, Sanju Iveković, Gorana Trbuljaka, ljude koji su već sedamdesetih postavljali neka nova pravila. Tom Gotovac se 1980. godine skida go i ima taj svoj performans „Volim te Zagrebe”, dolaze da ga hapse, ali on ima publiku koja aplaudira kao luda. Ili Sanja Iveković sa tim svojim performansom o poslednjem dolasku Tita u Zagreb. Tada je građena velika savremena galerija Bobur u Parizu…

Međutim, i feminizam za koji se opredeljujete, još od francuskog uticaja Simon de Bovoar, bio je prilično avangardan za to vreme?

Sistem je smatrao, šta sad te žene hoće, dali smo im pravo glasa 1945. godine, zapošljavaju se. Ali feministkinje su rekle da to nije dovoljno, da žene nemaju uticaj u novinama, u književnosti. Kad sam upisala režiju bila sam među malobrojnim ženama. Naši uticajni profesori na Akademiji smatrali su da to nije posao za žene. I u novinarstvu su se desile promene kada su žene počele da pišu kolumne, u „Startu”, „Dugi”, čak i u „Praktičnoj ženi”, koja se izdigla iznad tipičnih ženskih tema. Žena je od objekta u tim novinama postala subjekt i to je najveća stvar. Ali su i dalje glavni urednici bili muškarci, kao i u „Poletu”.

Pored Slavenke Drakulić, cenite i Stipu Šuvara?

Da, on je bio obrazovan i duhovit čovek, sa pristupačnim karakterom, koji je u svojoj politici prozivan kao rigidan. Uvideo je da se stvari menjaju politički i to je čitao kao nacionalizam i kao unitarizam, to je popisao u „Beloj knjizi”, čime su stvari još pogoršane. Šuvar nije hteo ništa pojedinačno da kontroliše, a na neke pojave samo se zgražavao kao čovek druge generacije. Ali u poređenju sa današnjim političarima… Jergović je to primetio da su u ovoj mojoj knjizi dva najvažnija lica, pored mog okruženja, Slavenka Drakulić i Stipe Šuvar. Ja bih još dodala i Šerbedžiju i Bregovića. Svi su se uskomešali zbog Štulića, ali on je zaista sporedan lik, bio mi je važan tokom tri godine od opisanih deset, a Stipe mi je i posle bio dragi poznanik, čovek koji je do kraja verovao u socijalizam. Slavenka Drakulić mi je do danas ostala prijateljica. Te osobe su imale nemerljiv uticaj na mene u odnosu na Štulića, kažem to povodom javne prepiske koja je prevulgarna za moj ukus i govori o tome kako se tokom 1983. godine moglo govoriti o ženama i sa ženama, kao za šankom, i prilaziti im kao objektu i pratiljama. Danas to više ne može. To pominjem u poglavlju o feminizmu kada je još Simon de Bovoar govorila: „Ovo je za zatvor.”

(Politikia/Marina Vulićević)