Već u uvodnom pasusu nedavnog (24. aprila 2024.) Menahema Rozensafta u Times of Israel, u kojem je insistirao da Generalna skupština Ujedinjenih nacija mora da prizna masakr 8.000 muslimanskih muškaraca u Srebrenici u julu 1995. godine od strane snaga bosanskih Srba kao slučaj „genocid“, on otkriva glavne nedostatke u svom apelu, navodi poslednji lovac na naciste Efraim Zurof u svom odgovoru u istom mediju.

Njegov odgovor prenosimo u celosti:

„Da bi podržao svoj slučaj, Rosensaft, bivši generalni savetnik Svetskog jevrejskog kongresa, tvrdi da, pošto želi da veruje da je Hamasov pokolj najmanje 1.200 izraelskih građana i stanovnika 7. oktobra bio „genocidni čin“, imamo „genocidni čin“, apsolutnu obavezu priznavanja i obeležavanja genocida i drugih zločina protiv čovečnosti.”

Iako se lako može poistovetiti sa inicijativama za obeležavanje pravih slučajeva genocida, ni pokolj Hamasa od 7. oktobra ni ubistva počinjena u Srebrenici ne kvalifikuju se kao slučajevi genocida. Svaka od ovih tragedija je još jedna jedinstvena kratka epizoda u vojnim sukobima, koja je trajala mnogo duže, a koja u slučaju Gaze traje do danas.

To je jedan od glavnih razloga zašto profesor Jehuda Bauer, doajen istoričara holokausta, godinama insistira da se ono što se dogodilo u Srebrenici ne kvalifikuje kao genocid.

Ako bismo ove i slične događaje klasifikovali kao slučajeve genocida, pojam bi bio potpuno ispražnjen od svoje trenutne težine i značaja, i izgubio bi bilo kakav uticaj koji još ima do danas. Tako bi se, na primer, 11. septembar mogao klasifikovati kao slučaj genocida, kao i japanski napad na Perl Harbor, ili u tom slučaju bombardovanje Hirošime i Nagasakija, ili Drezdena i Hamburga u Drugom svetskom ratu, kao i stotine drugih tragičnih incidenata.

Dva su dodatna pitanja koja su uticala na događaje u Srebrenici i koja se moraju uzeti u obzir pri oceni da li se taj ratni zločin može klasifikovati kao slučaj genocida.

Najvažniji je tretman srpskih snaga prema neborbenom stanovništvu, koje se okupilo u Srebrenici, koja je bila označena kao izbeglički raj za bosanske Muslimane, koji su pobegli iz svojih sela nakon sukoba. Približno 33.000 ljudi okupilo se u Srebrenici u julu 1995. godine, a trebalo je da ih štiti kontingent holandskih vojnika, koji su bili mirovnjaci UN, ali nisu uspeli da ih zaštite. Tako je oko 8.000 muškaraca muslimana (od kojih su neki bili borci) masakrirano od strane srpskih snaga, što je, naravno, nesumnjivo ratni zločin. Srbi često ukazuju na manje masakre koje su nad njima u okolini Srebrenice ranije vršile snage bosanskih muslimana, ali to nije opravdanje za ono što se dogodilo.

Međutim, nije svaki ratni zločin genocid, a Srebrenica je klasičan primer, jer su sve žene i deca pošteđene od strane snaga bosanskih Srba. Da su bosanski Srbi imali nameru da počine genocid, pobili bi sve bosanske muslimane okupljene u Srebrenici.

Definitivno ne treba podržati rezoluciju koja je predviđena za glasanje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, jer će označavanje Srebrenice kao slučaja genocida dodatno oslabiti i narušiti značaj pojma koji i dalje služi kao važno upozorenje čovečanstvu. o opasnostima ratova i sukoba.“

(Pančevac/Novosti)

Ambasador Izraela: Srebrenica nije genocid! Svet treba da veruje onima koji to znaju