Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, pa u Norveškoj iz koje juče stigao u Štokholm.

A kako je izgledao njegov dvadeseti dan na dva točka u etapi koju je startovao iz mesta Sedertalje, da bi nakon 60. km stigao u prestonicu Švedske.

– Već od prvih kilometara pratila me mislao o tome kako moram stići u Štokholm, zapravo, nije me napuštala još dok sam ustao sa klupe na kojoj sam spavao. Bilo je četiri sata ujutro kada sam krenuo ka glavnom gradu Švedske. Sa prvim okretajem pedala razmišljao sam o tom gradu, kada sam 2003. godine od Kovina do Štokholma vozio bicikl. Za devetnaest dana prevezao sam 2.667 kilometara. To putovanje bilo je tako dugo i tako neobično da do danas traje u meni i ne bih mogao sa ničim da ga zamenim. Radovao sam se što ću biti ponovo u glavnom gradu Švedske – priča Dušan.

Do Sedartelja je morao da prođe kroz Tumbu, Tullinge i Hudingge, sa željom da se ponovo nađe pred Scania Rinken dvoranom u kojoj je pomenute 2003. godine bio kada su naši košarkaši osvojili šesto mesto na Prvenstvu Evrope u košarci.

– Iako nisu osvojili medalju bio sam srećan što sam bio sa njima i što sam im poklonio svoje otkucaje srca. Te daleke 2003. godine ispred hotela u kojem su bili smešteni dočekao me je Peđa Stojaković u društvu Španca Pola Gasola i Rusa Andrejala Kirilenka. Pomisao na te dane budi mi sećanja na projekat: „Igraj za život, droga ne! Igraj za život izaberi sport!“. Tada sam na konferenciji za novinare predao kapitenu košarkaške reprezentacije Srbije i Crne Gore Milanu Guroviću dečje crteže na temu protiv narkomanije, alkohola i pušenja. Peđa je sa Markom Jarićem crteže potpisao, a Žarko Varajić, predsednik Košarkaškog saveza Srbije i Crne Gore posle završenog prvenstva potpisane dečije crteže doneo je u Beograd. Radove sam na kraju podelio deci na odeljenskim zajednicama u Kovinu i Pančevu. Ovo sam pomenuo da predstavim znaćaj moje velike želje koju sam hteo da ispunim onda, a i sada. Ljudi često biraju različite puteve tražeći ispunjenje svojih želja da bi bili srećni, a ja sam tada na putu u Švedsku bio baš srećan – ističe Milojkov.

Napominje kako je srećan bio i sada jer mu je put jasan i ide u smeru Štokholma, ali prvo je trebalo da stignem u Sodertelje.

– Dok sam vozio ka tom gradu sa obe strane puta gledao sam prostrane travnate proplanke. U njima sam uživao nekada davno. Sećam se, zastajao sam na ovim proplancima, zadržavao se po putevima, pozdravljao se sa ljudima koje sam prvi put sreo u životu i zapamtio ih zauvek. Naročito lep deo puta bio je od Linčepinga do Norčepinga, s jedne strane dočekale su me i pratile bujne livade i pašnjaci na kojima su pasle krave; s druge su se prostirala jezera. Izgledalo je kao da je priroda obukla jednu od svojih mnogih divnih haljina i u njoj me dočekala imitirajući lepu damu za kojom sam želeo da se okrećem. I okretao sam se. I onda i sada bio sam u nedoumici da li sam takav predeo video negde u Slovačkoj ili u Austriji. Lepa slika iz Švedske pospešila je uspomenu na detinjstvo, kada sam pratio kravu na ispašu. Danas nisam naišao na krave i pored toga što sam vozio kroz pašnjake, ali sam u više navrata video srne i zečeve – navodi znatiželjni biciklista.

Sve u svemu, imao je veliku želju da što pre stigne do stana svojih domaćina koji žive u delu Štokholma pod nzaivom Oršta, pa se u do tog cilja nije zadžavao.

– U Orštu, predgrađu Štoholma, stigao sam vozeći sve vreme biciklističkom stazom, kojom su se vozili i drugi biklisti. Oko podneva sam već bio ogladneo i želeo sam da pronađem restoran u kojem se služi pica. Prvi na koji sam naišao, gle slučajnosti, drži Srbin rođen u Švedskoj i zove se Neles. Nenad i njegova supruga Julijana Nikolić, kada su videli da sam u njihov grad stigao biciklom servirali su mi picu u čast. Dok sam ručao telefonom sam javio prijatelju Goranu Radovanoviću gde da dođe po mene, a onda sam pojedenu picu zalio pivom. Dok sam čekao Gorana razmišljao sam kako ću sutra na najbolji način da doživim glavni grad Švedske, grad koji je otvoren prema nebu i vodi. Pun rukavaca Baltičkog mora, sa kojeg duvaju Golfske struje i da taj grad dočekuje putnike sa željom, da se svim srcem predstavi kao najlepši grad Skandinavije, a možda i Evrope – navodi Dušan.

Upravo zbog toga glavni grad Švedske može da se nazove “severnom Venecijom”.

– Na moju sreću u ovaj divni grad stigao sam u trenutku kada je leto na svom vrhuncu, pa ću imati priliku da osetim najvišu prosečnu temperaturu, koja u junu, samo u nekoliko kratkih nedelja može da dostigne visinu od dvadeset osam stepeni. Da sam došao mesec dana ranije ili kasnije, video bih kako ovaj grad vapi za svetlošću sunca, najavljujući taj vapaj u poznatim belim “štokholmskim noćima”. Za Štokholmljane je svih trista šesdeset pet dana praznik, među kojima se možda treba izdvojiti onaj decembarski dan kada se rodio Alfred Nobel. Koliko je to veliki praznik za Šveđane i za ceo svet nikada neću doživeti, ali sutra, kada budem krenuo u dalji obilazak grada, videću koliko je boravak u Štokholmu praznik za mene. Da bih grad na tenane obišao trebao sam dobro da se odmorim u domu mojih novih prijatela. Njihovo gostoprimstvo ih je u mjim očima uvećalo, pa sam u to ime sa Jelenom i Gornom želeo dapijem čašu vina. Ništa nije dosadnije nego piti dobro vino bez dobrog društva – priča ovaj Pančevac.

(Pančevac/J. Filipović)

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Pančevački „Kon Tiki“ među vikinzima u Oslu

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: U Holandiji pronašao Balkaniju