Milojkov stigao na cilj i uspeo da „spoji“ Brisel i Moskvu!
Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.
Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.
Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, odakle je preko Estonije nekako stigao u Rusiju, gde je najpre obišao Sankt Petersburg, da bi konačno stigao na cilj u Moskvu.
Ka tom drevnom gradu krenuo je sa klupe u mestu Kresti, na kojoj je proveo noć.
– Ni noćas nisam dobro spavao i zato sam se umoran probudio. Vožnju sam započeo teško, jer je bilo veoma hladno. Više bih voleo da je jaka vrućina, pa da mi se znoj sliva ka bradi i da ga sa čela brišem, a ne da brišem vodu. Dobro je ipak da sam zdrav. Vozeći od najranije mladosti bicikl pokazujem da sam čovek koji je sve više zabrinut za ovu oazu na kojoj živimo. Pljusak je danas trajao pola sata, pa se onda razvedravalo i nakon toga se opet kvarilo donoseći nove padvine, i tako je bilo celog dana – navodi Dule.
Prespavao je u mestu Tver odakle je krenuo na 220 km dug put do Moskve.
– Pre polaska trebao sam da doručkujem. Kiša je lila kao iz kabla. Krenuo sam sa željom da se kao kakav osvajač ustremim na bife u prvoj benzinskoj stanici, da stučem šolju vrelog mleka i dva kroasana jedan za drugim. Kada sam na stanicu naišao tako sam uradio, a u nastavku vožnje kroz sela primećivao sam bačeno smeće pored puta, medju njima je bilo i plastike, što je žalosno. Ipak, kasnije na putu prema Moskvi uživao sam u lepoti cveća.
Privatna arhivaPrivatna arhiva
Obožavam PRIRODU, obožavaću je dok budem živ, ona je poput mene živo biće i zato sam je napisao velikim slovima. Priroda je na mojoj strani često, možda ponajviše onda kada uđem duboko u šumu. Jedino u šumi ne srećem ljude koji je zagađuju. U dubini šuma slušam ptice i udišem čist vazduh potreban za metabolizam, psihu i hemijske elemente potrebne za stvaranje krvi. Do Moskve mi je trebalo da osvojim mnogo kilometara, ali saznanje da ću prvi put u životu biti u toj metropoli mnogo me je radovalo. Pola dana sam vozio po kiši, a pola po oblačnom vremenu bez padavina. Malo gradova u svetu dobilo je ime po reci na čijim obalama su izgrađeni. Moskva je jedan od njih – priča Milojkov.
Upravo u takav grad stigao je popodne i prvo potražio srpsku ambasadu.
– Ali ta zgrada nije bila prva koju sam želeo da vidim. Na prom mestu u glavnom gradu Rusije želeo da vidim moskovske turističke atrakcije na čelu sa Crvenim trgom, mauzolejom Vladimira Iljiča Lenjina, pa Boljšoj teatar, Kremlj, Muzej Tolstojevih i crkvu Svetog Vasilija Blaženog. Kada sam našao ambasadu začudio sam se šta će za diplomatsko predstavnišvo tolika ogromna zgrada jednoj tako maloj zemlji kakva je Srbija. Kasnije sam saznao da je to bila zgrada ambasade Jugoslavije u kojoj je Srbija ostala, a što Hrvatima to mnogo smeta (a šta sve njima ne smeta kada je Srbija u pitanju). Bicikl sam naslonio na ulazna vrata i odmah mi je prišao mladi ruski policajac koji obezbeđuje ambasadu. Nije me ništa pitao, pa ni ja njega nisam ništa pitao. Pozvonio sam na interfon i predstavio se. Sa druge strane čuo se ženski glas koji je rekao da će doći za koji minut. Dok se to nije desilo policajac je sve vreme gledao mapu na mom biciklu, koja je tvrdim mogla da mi otvara vrata svuda gde bih se sa njom pojavio, ali ne i vrata ambasade Srbije. Žena koja je došla i kada sam joj rekao da želim da me primi amsador rekla mi je da sačekam. Vratila se posle desetak minuta i obratila mi se rečima „Niko ne može da vas primi“. Odgovorio sam joj: „Verujte, predosećao sam to. Da sam Albanac i da sam tražio prijem kod albanskog diplomate verujte da bi me primio, jer Albanac se Albancu raduje i Albanci podržavaju jedni druge“. Na to mi je rekla: „Dole, niz ulicu imate srpski restoran pa se obratite njima, a možete tamo i da popijete nešto“ – napominje ovaj avanturista i doborotvor.
Uzeo je svoj bicikl, seo na njega i spustio se do restorana.
– Za raziku od ambasade u srpskom restoranu sam odlično bio primljen. Seo sam za jedan sto i poručio belu čorbu i nešto od roštilja. Dok to nije stiglo popio sam jedno nikšičko pivo. Njega mi je doneo konobar iz Pljevalja, a kasnije je isti konobar doneo i roštilj. Dok sam jeo razmišljao sam gde ću da spavam nekoliko dana u Moskvi. Kada sam se najeo pozvao sam konbara da platim. samo je rekao, ne trebate ništa da platite, hoćete li da popijete još jedno pivo? Na moj pozitivan odgovor kršni Pljevljanin doneo je još jedno nikšičko pivo, a onda mi je prišao direktor restorana. Sve ostalo je kao priča iz bajke. Gospodin Predrag Rajković me je častio ručkom i pićem i predložio da budem gost u njegovoj porodici. Momentalno mi je laknulo. Od tog momenta obećao sam sebi da ću već sutra obići uži centar Moskve. Ručak sam polako jeo, bez žurbe, s uživanjem, jer ambijent u restoranu je uz pesme Zdravka Čolića doprineo da mi sve prija. Posebno mi je bilo prijatno što niko od gostiju nije pušio. Kasnije sam od Predraga saznao da je pušenje u restoranima i na javnim mestima zabranjeno. Kada je bilo vreme da Predrag pođe kući prišao mi je i rekao da krenemo. Tuširanje toplom vodom i krevet mnogo su mi značili u ovom teškom danu – priča Dule.
(nastaviće se)
