Katica Kovač prva iz IVANOVA proslavila 100. rođendan!

Za jedan od najvećih podviga u ljudskoj civilizaciji svakako se smatra to kada čovek proslavi stoti rođendan, pod uslovom da je u dobrom psihofizičkom stanju, a upravo to je nedavno doživela Katica Kovač, rođena kao Pejov, 15. septembra 1924. godine, kao prva Ivanovčanka koja je to uspela od nastanka mesta pre više od vek i po.

I ne samo da je napunila sto godina, već je to obeleženo kako dolikuje – uz muziku, iće i piće, a sve je zaslađeno tortom uz duvanje svećica u obliku stotke.

I što je najbitnije: slavljenica je bila obusata iskrenom ljubavlju svojih bližnjih.

U to su se najboljem smislu te reči umešali ivanovačka Mesna zajednica i druge seoske institucije, pa je jubilarna proslava dobila zasluženu širu dimenziju.

U svakom slučaju, bilo je mnogo lepo, pa je u njenom slučaju sasvim sigurno mnogo razloga da se živi do stotke.

Pančevac: Međutim, Katica nije imala nimalo lak život…

Katica Kovač: Imala sam devet godina kad je mi majka umrla u svojoj 36. godini. Dok je ona bila s nama, veoma mi je bilo lepo, ali posle više nije. Kasnije je otac doveo drugu ženu sa dve ćerke, a ja sam imala jednog brata, koji je bio stariji od mene četiri godine. On je živeo do osamdesete i zapravo niko u familiji nije živeo toliko dugo kao ja. Kažem, bila su to teška vremena, a i ja sam se, kao mnoga predraatna deca, bavila poljoprivredom. Otac me je s deset godina slao da služim po selu kod domaćina za po 120 dinara mesečno. I on mi je uglavnom uzimao sve što zaradim, nekada da kupi žito, nekada seme da bi mogao da poseje, a onda sledećeg meseca, kada ne bismo imali šta da jedemo, pa je trebalo kupiti brašno i sve drugo. Praktično sam u velikoj meri hranila porodicu, a zato što sam toliko radila nisam mogla da završim više od trećeg razreda.

Kada je počeo Drugi svetski rat ova Ivanovčanka imala je već blizu 17 godina…

– Dobro se sećam rata. Kod nas je bilo mnogo Nemaca, a ponekad noću dolazili su i partizani, tamo iz Grocke, pa preko Dunava, kao i četnici, ustaše… Uzimali su hranu, pa čak i konje iz štale odvodili. Inače, tokom rata uglavnom je bilo mirno, to jest nije bilo neke pucnjave po selu i tek na kraju su se čule kaćuše iz kojih je Crvena armija pucala na Nemce u smeru Ritopeka. Inače, Rusi su silovali sve živo kad su prolazili ovuda. Bilo je jezivo. Sećam se da smo spasili jednu Nemicu, koja se takođe zvala Katica. Znam da smo joj lupali na prozor da se sakrije, jer su neki meštani potkazivali Rusima gde ima mladih devojaka. I onda se ona popela na dud, gde je sačekala da Crvena armija nastavi svoj pohod ka Berlinu i uspela da se spase. Ipak, nakon toga se pričalo da je bilo mnogo ruske dece. A ja sam tada već bila trudna i nedugo zatim rodila sam ćerku u Omoljici 16. oktobra baš kada su vođene borbe
za oslobađanje Beograda.

Za vreme rata Katica se i udala…

– Bilo je to kada sam imala 19. godina. Ne mogu baš ni sa se setim tačno kako muža sam upoznala, ali pamtim da me je sreo na ulici i poljubio na prepad. Mislim da nas je spojio sam Bog, jer smo se sve vreme lepo slagali i odgajili naše dve ćerke u normalne ljude. Jedino što je mogao duže da poživi, jer je umro sa 64 godine. Suprug je bio potpuno zdrav, ali je bio strastveni navijač i mnogo je voleo „Partizan“ i našu ivanovačku „Strelu“, koju je gledao kada se nešto mnogo iznervirao, nakon čega je dobio infarkt i preminuo. Zapravo, došao je kući, legao i umro.

I posle rata je bilo teško…

– Bilo je mnogo gladi, a hranili smo se na neke tačkice za brašno, šećer i ostalo. Ipak, kasnije je krenulo nabolje, naročito kada je u Ivanovu otvorena fabrika dugmića, koja je potrajala desetak godina. Odlazili smo na na Dunav da skupljamo školjke od kojih su potom pravljena dugmad, kao i dirke za harmonike i tome slično. Inače, moj muž je bio ribar, radio u ribarskom gazdinstvu, pa mi je on dok je ribario javljao gde ima školjaka, a kada bi završio sa svojim poslom dolazio je da mi pomaže. Bilo je i mnogo dudova po ulicama, jer su se na njima gajene svilene bube, a i od dudinja smo pravili rakiju. Inače, uglavnom smo se bavili poljoprivredom, jer
smo imali i malo zemlje, koju nam je država dodelila nakon odlaska Nemaca. Radila sam i na nadnicu, naravno, ali sve u svemu, teško se živelo.

Uprkos svemu tome, Katica je bila samo jedanput ozbiljnije bolesna, još kada je imala svega oko 20 godina…

– I to sam dobila neku upalu glave od promaje, nakon što smo jednom prijatelju pomagali da krunimo kukuruz, dok je vetar duvao kroz ambar odakle smo bacali klipove. Bolovi su bili toliko jaki da nisam mogla da danima dignem glavu sa jastuka, jer mi je bio pogođen centar za ravnotežu. I to je to. Doduše, kasnije sam imala samo hipertenziju koju regulišem redovnom terapijom.

Ova stogodišnjakinja i dalje je aktivna…

– Dugo sam i radila, a do pre neku godinu, imala sam svinje, kokoške, ćurke, guske, kao i baštu u kojoj sam sadila sve od povrća. Sada uglavnom šetam, pomalo gledam televiziju i volim sport, pre svega fudbal. Volela sam mnogo i da čitam. Inače, imam i penzijicu koju sam nasledila od muža, pa iako je mala, meni je dovoljna. Dobijam čak i nekih 15 evra jer smo suprug i ja godinu dana radili u Austriji u fabrici prediva. Pedantni Austrijanci to nisu zaboravili i pokazali da vode računa čak i o nekim tamo radnicima iz Srbije, koji su 1970. godine tamo radili godinu dana, kada su me neke 1994-5. godine pozvali u amabasadu na razgovor. Tražili su radničke knjižice i u roku od 15 minuta znači završili svu administraciju. I eto primam i to nadoknadu i dan-danas.

Po svemu sudeći, suština dugovečnosti je u mirnom životu sa što manje stresa i svađa.

– Muž i ja smo nekada živeli u laganom ritmu: ustane se, popije se ta jedna kafa i dogovori se šta se radi tog dana. Doručkujemo oko 10 sati i svako svojim poslom. I nakon toga ponovo jedemo oko 17-8 sati, i ručak i večeru zajedno. Moguća je bila i neka voćkica uveče, ali nikad nije bilo prežderavanja. I nije bilo mnogo mesa, uglavnom suvo, ali nije bilo belih svinja, već samo onih zdravih „crnih“. Jeli smo i kačamak i naravno što više voća. Nikad nisam pušila, ali zato i dan-danas ponekad popijem rakijicu pre ručka i to najradije sa unukom Lidijom kod koje trenutno provodim ove hladne dane, dok sam celog leta u Ivanovu. Svi me maze i paze, jer uvek je neko sa mnom, ćerke, unuke… Lep je osećaj kada vidite da vas vaši najbliži vole, tu pre svega mislim na moje ćerke, unuke, praunuke… Oni kažu da sam to zaslužila jer ističu da sam i ja mnogo pazila na njih, da sam ih uvek dočekivala s punim astalom. Ako tako misle, meni je srce puno.