PENZIONERI PAŽNJA: Isplata novembarskih penzija počinje 3. decembra
Pored Vaskrsa, Božić je najveći hrišćanski praznik, a ovako ga proslavljaju pravoslavni vernici
Pored Vaskrsa, Božić je najveći hrišćanski praznik, a ovako ga proslavljaju pravoslavni vernici
Božić je među praznicima za koje se slobodno može reći da na njima počiva hrišćanski svet. Pored Vaskrsa – praznika nad praznicima – koji obeležavamo ne samo u danima Pashe, nego i svake nedelje, kao podsećanje da bez smrti i vaskrsenja nema ni života, rođenje Hristovo je ugaoni kamen ne samo hrišćanskog učenja i verovanja, nego i sveukupnog trajanja civilizacije.
Srpski narod od najranijih vremena otvorenog uma i duše uočio je i prihvatio značaj ovog praznika. Počasno mesto u obeležavanju Badnjeg dana i Božića kod Srba je je unošenje badnjaka – mladog cerovog ili hrastovog drveta u kuću. Ovaj čin doživljava se kao stupanje praznika u dom i konačna najava praznične radosti.
Prema verovanju, sa hrastovim granjem na Badnji dan u svaki dom ulazi i Isus, a slama koja u kući stoji sva tri dana praznovanja, podseća na onu u kojoj je rođen Sin Božji. Veruje se da ona kući donosi mir i Božji blagoslov.
Badnjak se, po tradiciji, seče na badnje jutro. Ovaj dan svoj naziv vuče iz staroslovenske reči „bdjeti“, što znači biti budan, bdeti, u iščekivanju nekog događaja. Badnji dan je posan dan, što znači da su vernici obavezni na pridržavanje posta. Kod nas se uobičajilo da se i oni koji ne poste ceo božićni post, u predvečerje Božića okupljaju uz posnu trpezu.
Hrastovo drvo oduvek je važilo za simbol plodnosti. Ono u sebi čuva i pojedine prethrišćanske elemente. Prema predanju, to je drvo koje su pastiri doneli u Vitlejemsku pećinu i naložili ga kako bi ugrejali Bogomajku i Hrista. Istovremeno, badnjak predstavlja i samog Hrista, pa se zato često kaže da ovo mlado, za Srbe sveto drvo, dok razbuktava vatru na ognjištu, jarkim plamenom osvetljava ne samo naš dom, već i najmračnije delove ljudske duše, donoseći blagodet hrišćanskog mira i ljubavi.
Drevni božićni običaji u našem narodu s vremenom su prilagođeni savremenim uslovima života, novim generacijama i njihovim navikama, ali i u tom vidu nisu izgubili na simbolici i duhovnim znamenjima.
Glava kuće i u gradskim uslovima ustaje rano, oblači svečanu garderobu, a veruje se da je dobro popiti malu čašicu rakije pre pristupanja sečenju mladog stabla ili kupovini na nekoj od mnogobrojnih pijaca ili trgova. Bez obzira na prividnu profanost ovog čina, njemu se i u većini pristupa sa pažnjom i poštovanjem.
Badnjak se nekada obavezno ložio u ognjištu, čime se prizivala toplota koja je ogrejala Hrista u prvim trenucima po rođenju. U gradskim uslovima ovaj segment, prirodno, izostaje, ali simbolika nije izgubljena. Postavlja se obično na istočni zid kuće ili stana, blizu ikone krsne slave. Zajedno sa njim unosi se i smotuljak slame, žita i grančica drena. Ovi elementi duboko su ukorenjeni u etnološkoj tradiciji našeg naroda u kojoj imaju višestruka značenja, koja se povezuju sa zdravljem, duhovnošću i plodnošću.
Polaznik (ponegde zvan i radovan, jer donosi radost i sreću u dom) omiljeno je dete ili čeljade u porodici. Sa domaćinom se na božićno jutro pozdravlja i ljubi izgovarajući reči: „Hristos se rodi!“, a domaćin odgovara: „Vaistinu se rodi!“
Badnjak, koji obično stoji u prostoriji gde se familija okuplja, polaznik prvo daruje, potom prilazi vatri i džarajući je izgovara: „Koliko varnica, toliko zdravlja, radosti, veselja, parica…“ Upućuje najlepše želje za domaćina i blagostanje u njegovom domu, pa ga zato domaćica obavezno daruje. U savremenim gradskim uslovima njegov zadatak je da ga sa poštovanjem unese i postavi na centralno mesto u domu, najavljujući dolazak Božića.
Bogatstvo narodnih običaja razlog je što je Božić omiljeni praznik najvećeg broja pravoslavnih vernika, ali i svih koji poštuju srpsku tradiciju. Nepisano je pravilo da porodica Badnje veče obeležava okupljena oko badnjeg drveta za koje se smatra da u dom unosi sreću i spokoj, ali i opominje na praštanje i mirenje među zavađenima. Običaj je da se u seoskim uslovima badnjak seče u rano jutro. Po njega polazi domaćin, muška glava, koji ga pozdravlja rečima: „Dobro jutro, badnjače, i čestitam ti Božić.“ U mnogim delovima Srbije postoji običaj da se prvi iver badnjaka čuva, jer on donosi berićet u kući. U prostrtu slamu stavljaju se orasi, šećer, suvo voće i bombone za decu. U mnogim selima i danas je živ običaj vertepa ili koleda. Tada povorke, uglavnom mladih, uz pesmu i veselje idu od kuće do kuće po selu.
Obeležavanje Božića na način na koji to čine Srbi nosi jasan pečat prethrišćanstva, koji je s vremenom obogaćen hrišćanskom verom i duhovnom simbolikom. Obeležavanje praznika badnjakom, slamom, kvocanjem, žrtvovanjem praseta ili jagnjeta, česnicom, polaznikom i različitim vračanjima jeste praznik naše stare vere – zapisao je čuveni srpski istoričar religije i običaja Veselin Čajkanović.
– Pored krsnog imena i Đurđevdana, naš najnacionalniji praznik Božić je pre svega i praznik kulta predaka. Srpski starinski praznik koji je prethodio hrišćanskom Božiću i koji je produžio da živi dalje u narodnim običajima i verovanjima bio je praznik iz kulta predaka – u slavu boga mrtvih. Razumljivo je, zato, što je ovaj praznik pored krsnog imena bio i ostao za sva vremena najpopularniji praznik u srpskom narodu.
„Ne daj bože vedroga Božića, ni oblačnoga Đurđevoga dana“, samo je jedno od mnoštva narodnih verovanja vezanih za Božić. Ovaj dan ima centralno mesto u zimskim svetkovinama, a etnolozi to vezuju i za novi početak godišnjeg ciklusa. Praznik Hristovog rođenja, za koji se smatra da koren vuče još iz najdublje slovenske prošlosti, uzima se kao idealan za početak nekog posla. Narod veruje da prvog dana praznika treba, makar simbolično, započeti neki posao ili poduhvat koji predstoji tokom godine. Uz to, smatra se da tokom praznika čovek treba da uradi pomalo od svega što voli, jer će onda to činiti i tokom cele sledeće godine. U mnogim delovima Srbije običaj je da se na drugi dan Božića obiđu njive, pašnjaci i torovi, i tako im se poželi svaki uspeh i berićet. Veruje se i da polaznik koji na božićno jutro ulazi u kuću treba da bude mlad, zdrav i veseo, jer u dom donosi uspeh i radost.
Dan pred praznik Rođenja Hristovog provodi se u postu i duhovnom smirenju. Skoro sve porodice u Srbiji na Badnji dan se okupljaju uz gotovo identičnu trpezu na kojoj su pasulj prebranac, riba, posna pita, crno vino… Badnje veče koje porodica proslavlja na okupu provodi se uz orahe, lešnike, suvo i sveže voće. Običaj je da se u slamu koja se posipa po podu kuće stave bombone, slatkiši i kocke šećera namenjene najmlađima.
Centralno mesto božićne trpeze u većini krajeva naše zemlje pripada – pečenici. Nju domaćica priprema na Badnji dan, a uglavnom je reč o prasetu ili jagnjetu. U nekim delovima Srbije, vađenje pečenice iz peći prati velika radost ukućana i veselje. Uz to, na stolu je i hleb – česnica. Ona svoje korene ima u Tajnoj večeri, na kojoj je Hrist ukazao da je hleb njegovo telo. Traženje novčića u komadima česnice, koji nalazaču donosi sreću i bogatstvo, omiljena je zabava najmlađih.
(Pančevac/Novosti)