Na Katoličkom groblju sahranjeni su Mirko Dmitrović i Dušan Bogosavljev, žrtve bombardovanja Rafinerije. Protojerej Milovan Glogovac tom prilikom je izrekao sledeće reči: „Sahranjujući ove nevino stradale žrtve, mi danas sahranjujemo i deo našeg bića, deo našeg naroda, deo sebe. Molimo se Gospodu da zaustavi zlo i svaku ruku koja je spremna da izvrši zločin. Danas se opraštamo od onih koji nose simbolična imena, Mirko i Dušan. Ova imena su simbolična, jer šta je u ovom trenutku više ugroženo ako ne mir i naše duše. Mirko i Dušan su dali svojoj otadžbini ono što je najvrednije – sebe. Zbog toga se molimo Gospodu da ih primi i smesti njihove duše među pravednike.”

Ne zadugo. Vazdušna opasnost je ponovo oglašena i trajala je od 11.06 do 13.26. Ipak su u podne održana dva protestna mitinga – u Jabuci pod nazivom „Pesma nas je održala” dok su Glogonjci prkosili na skupu „Domovina se brani lepotom”. Istog dana po podne na Katoličkom groblju je sahranjen pukovnik Ljubomir Tomić, načelnik RV i PVO u Prvoj armiji Vojske Jugoslavije, koji je domovinu branio životom. Saopšteno je da je nekoliko dana pre toga poginuo pri napadu na „vojne instalacije” u Beogradu.

Pančevo se nekoliko dana pre toga oprostilo i od dva oficira: kapetana prve klase, vazduhoplovca padobranca Petra Šrkpana, rođenog 1966, i od potpukovnika Ljubomira Tadića, načelnika ARJ PVO u Prvoj armiji, rođenog 1947.

Nešto pre 20 časova ponovo je oglašena vazdušna opasnost, a oko 3.45 tokom noći čule su se detonacije u okolini Pančeva. Okružni štab civilne zašite izdao je saopštenje da su detonacije izazvane lansiranjem projektila s NATO aviona, čime je zadao zagonetku nerešenu do danas. Isto po podne stigla je sledeća objava štaba, bez osvrta na prethodnu, da je bomba pala negde u ataru, načinivši veliku štetu na usevima i okolnim vikendicama – valjda tamo negde u ataru. Bile su to šifre za neke vojne položaje, pa se nisu mogla ni očekivati detaljnija obaveštenja, ali su ipak mogla biti suvislija.

6. april 1999 – utorak

Na Gradskom stadionu klubovi Dinamo i Obilić su odigrali utakmicu pod nazivom „Fudbalom protiv bombi”.

Arhiva Pančevca

Počela je podela takozvanih zelenih bonova i dizel-goriva za prolećne radove poljoprivrednika – po hektaru 30 litara, u četiri rate do jula. Oni s manje od pola hektara ispali su iz kombinacije.

7. april 1999 – sreda

Čim bi se oglasila vazdušna opasnost, svi pogledi bi se okrenuli ka južnoj hemijskoj zoni. Onima koji dotle nisu dosezali pomagala je Televizija Pančevo, čije su kamere s prozora Opštine pratile šta se dešava u toj industrijskoj zoni. Trebalo je vremena, a i uticaja nekih pametnih ljudi, da novinari dokažu da građani mogu da donose suvisle odluke samo ako su informisani šta se stvarno zbiva. Radio Pančevo se slušalo do pola Srbije jer etar je bio prazan pošto je većina stanica ili prestala da radi svojom voljom, ili je bila zabranjena.

Igra mačke i miša novinara s pančevačkim Okružnim štabom civilne zaštite se nastavljala. Na početku vesti morala su se pročitati njihova saopštenja, poput onog da su detonacije izazvala ispaljivanja s NATO aviona, ali nakon toga spikeri i na radiju i na televiziji bi odahnuli kada bi počeli da čitaju neke prave vesti. Toliko prave i surove da im nisu bili potrebni epiteti poput „zločinački”, jer šta bi drugo nego zločin bilo bombardovanje Srbije i Crne Gore koje je NATO preduzeo 1999. godine. Zato su takvi izrazi ponekad zvučali i bizarno, ali u skladu sa svim izlizanim frazama mastiljara po kancelarijama civilne zaštite i narodne odbrane koji nisu saznali ništa novo ni o strategiji ratovanja ni o novim vojnim tehničkim sredstvima još od puške M-48.

Stvarnost je išla svojim tokom. Tvrdnja s početka bombardovanja da Srbija iznad 44. paralele neće biti ni gađana pala je u vodu već prve večeri bombardovanja, a kada je u Pančevu 4. aprila pogođena Rafinerija, kod naroda je poljuljana nada da projektili neće biti usmereni ka južnoj hemijskoj zoni, dok su pojedini zvaničnici širili optimizam. A onda je 7. aprila Televiziji Pančevo naređeno da pusti razgovor s predsednikom Opštine Srđanom Mikovićem koji je snimio RTS s porukom da bi „svi koji ovog trenutka nemaju radnih obaveza u Pančevu trebalo da u narednih par dana, makar do pravoslavnog Uskrsa, ukoliko imaju mogućnosti, otputuju do susednih sela, do prijatelja, da bi svi civilni ciljevi u gradu bili što bezbedniji”. Autobusi za evakuaciju već su bili postavljeni po gradu, iznenada i bez psihološke pripreme građana. Narod je to pročitao kao znak da će biti gađana hemijska zona, mada nikom nije bilo jasno kuda bi ti autobusi trebalo da odu.

Arhiva Pančevca

„Pančevac” je stanje kod građana nazvao uznemirenošću. Kolona automobila natrpanih decom i onim stvarima za koje su ljudi mislili da bi im mogle pomoći u slučaju dugotrajnog izbijanja iz domova zaglavila se na putu prema Banatskom Novom Selu. Pored 16 autobusa kod Gerontološkog centra na Kotežu 2 narod je čekao znak za pokret – ali on nikada neće stići. Ipak, dobar deo stanovnika Gerontološkog centra preseljen je u Dom slepih na Bavaništanskom putu, koji je od južne hemijske zone vazdušnom linijom udaljen svega 500 metara više. Desetak autobusa čekalo je i kod hotela „Tamiš”, nekolicina i pored same Azotare… A onda je narod koji je krenuo u zbeg u 20.17 na otvorenom zatekla sirena za vazdušnu opasnost. Svako je radio svoj posao.

Arhiva Pančevca

Sutradan je stiglo novo saopštenje štaba – recite narodu da nema razloga da brinu. Novinarima je naređeno da narede narodu da ne brine i da im poruče da je situacija pod kontrolom. U prilog tome sa ulica su nestali autobusi – brže nego što su na njih izvezeni.

Nikakve evakuacije neće biti ni potom, ni onda kada 15. aprila budu bombardovane dve, a potom dva dana kasnije i sve tri fabrike u južnoj hemijskoj zoni.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Hronologija bombardovanja Pančeva 1999. (6)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva 1999. (5)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (4)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (3)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (2)

Feljton: Hronologija bombardovanja Pančeva (1)