U Srbiji postoji na stotine vinarija, ali samo je jedna kraljevska i to ona koju je Aleksandar Karađorđević, 1930. godine napravio u srcu Šumadije – u Topoli. Pre same vinarije, kralj Petar I je još 1903. godine napravio vinski podrum, tako da je na sunčanim proplancima od davnina bilo zasađeno belo i crveno grožđe, nadaleko poznato po svom ukusu i mirisu, a od kog se godinama pravilo rujno vino baš po ukusu srpske kraljevske dinastije.

„Kralj Aleksandar želeo je da vinarija koju je napravio posluži kao primer šumadijskim domaćinima. Vina su se čuvala u bačvama slovenskog hrasta na dubini od 15 metara i na prirodnoj temperaturi od 12 stepeni, jer u to vreme nisu postojale klime i drugi rashlađivači, a to je idealna temperatura za odležavanje belih vina. Presa koja je tada korišćena pri pravljenju, stigla je iz Francuske i sada je ovde u vinariji“, izjavio je za RINU Dragan Reljić, upravnik Zadužbine kralja Petra I.

Foto: RINA

Srpskim vinom bili su oduševljeni svi kraljevi strani prijatelji, vinska kultura je živela i dokazivala da Srbija nije samo zemlja šljive i rakije, već da može stati rame uz rame sa Italijom i Francuskom. Narod je znao koliko njihov kralj voli vino, pa su mu za svadbu uručili neuobičajen poklon.

„Kraljevi su većinom od naroda dobijali na poklon konja ili sablju, ali Aleksandar je za venčanje sa rumunskom princezom Marijom dobio tri vinska bureta, jedno od Srba, drugo od Hrvata i treće od Slovenaca, a na svakom je bila ispisana himna tog naroda. Prvi dogovor je bio da sva tri bureta budu iste veličine, ali ne zna se kako, najveće je ipak stiglo od Hrvata“, ispričao je Reljić.

Petnaest godina nakon otvaranja vinarije, u vihoru Drugog svetskog rata, oktobra 1945, pripadnici Crvene armije upali su u Kraljevu vinariju i uništili sve. Kundacima su udarali u burad i na taj način vino je prosuto. Međutim, jedan dovitljivi seljak setio se da boce ubaci u bure sa brojem 48 i kada su vojnici lupali, bure je delovalo prazno i tako je u vinariji u Topoli ostala sačuvana jedinstvena kolekcija na Balkanu koja se i danas može videti u hodnicima, a zbog svoje vrednosti, stručnjaci kažu da bi na svetskim aukcijama mogla dostići i milionsku vrednost. Ali, zbog ameneta koji je ostavio kralj Aleksandar ta vina nisu i nikad neće biti na prodaju.

„Kad su crvenoarmejci otišli, radnici su izvadili vina iz tog famoznog bureta 48. Danas se nalaze pod ključem i iza rešetaka. Sačuvano je 450 boca koje datiraju iz razdoblja od 1921. do 1941. godine, a u pitanju su najkvalitetnije sorte belog i crnog vina“, ispričao je Reljić i dodaje da je ova vinoteka i sada izuzetno interesantna posetiocima.

„Najčešće nas pitaju zašto su boce ovako prašnjave, ali u suštini to ih i dalje štiti od spoljašnjih uticaja. Boce su zapečaćene voskom i ta vina i sada mogu da se piju. Kad se porodica Karađorđević vratila u Srbiju, jedna flaša je otvorena a eksperti kažu da je to vino poput vremeplova. Ima ukus kao da je iz druge zemlje, jer se klima u Srbiji znatno promenila u zadnjih 80 godina, kaže Dragan Reljić.

Kraljeva vinarija nakon Drugog svetskog rata prekidala je svoj rad, da bi 2007. godine bila započeta rekonstrukcija kraljevih vinograda, kao i same vinarije. Danas na ovom mestu se proizvodi oko 20 hiljada boca godišnje, jer kako kaže Reljić, nije poenta u kvanititetu već kvalitetu, jer vina iz kraljeve vinarije posebna su u svakom smislu.