SPALE OTKRIVA KAKO JE RADITI NA REČNIM KRSTARENJIMA: Kud plovi ovaj kruzer po lepom plavom Dunavu! Plate od 1.000 evra pa naviše
Odlazak na kruzere, to jest na one velike brodove koji zaklanjaju horizont, jedna je od, nažalost malobrojnih, spasonosnih varijanti kada ovde „dogori do nokata” (u vezi sa osnovnim egzistencijalnim pitanjima).
Većini na um prvo padnu one velike „aždaje” titanskih razmera koje krstare nepreglednim okeanskim prostranstvima, pa je mnogima u tom smislu najprijemčivija asocijacija neka očaravajuća plovidba po tirkiznim vodama, sa zaustavljanjima na rajskim ostrvcima, gde urođenici izražavaju dobrodošlicu neodoljivim egzotičnim plesovima…
Međutim, mnogi od kruzerskih gastarbajtera ne vide čak ni more, a kamoli okean, ali pritom im nije ništa manje zanimljivo u pogledu vizuelnih doživljaja i nekih drugih pogodnosti.
To se, doduše, odnosi i na težinu posla, jer raditi na kruzerima jednako je teško bili oni prekookeanski ili rečni, kao, primera radi, na Dunavu.
J.Filipović
Među onima koji su pohrlili trbuhom za kruhom na razne znane i neznane lokacije i destinacije, pa i na kruzere, ne samo prekookeanske već i one koji plove drugom najvećom evropskom rekom, našao se i Spasoje Kovačević Spale, iskusni pančevački ugostitelj.
On je u međuvremenu, zasićen dugogodišnjim konobarisanjem i drugim kafansko-restoranskim poslovima, odlučio da se preorijentiše na nešto drugo, a izbor je pao na taksiranje.
Međutim, kako mu to nije u dovoljnoj meri punilo kućni budžet, odlučio je da potraži dodatni posao.
Radnika uvek nedostaje
I kao i uvek u sličnim situacijama, sve se samo namestilo – Spale je sreo kolegu koji mu je spomenuo sezonski rad na kruzerima…
– Nakon što sam desetak dana čačkao po netu i gledao kakvi su uslovi, kolika je plata i tome slično, presekao sam i otišao na bum. Zaposlio sam se u kompaniji prijavljenoj u Švajcarskoj, ali je vlasnik Australijanac, čiji su sunarodnici, kao i žitelji Novog Zelanda, Sjedinjenih Država i Kanade glavni gosti na tim krstarenjima. Zaluta i poneki Britanac, jer ovo je brod gotovo isključivo za englesko govorno područje, dok drugi retko dolaze, čak i Nemci, koji, opet, imaju svoje kruzere – kaže Spale.
Kako kaže, odlučio se za taj posao samo zbog novca i pritom nekako uspeo da se organizuje tako da zimi taksira, a leti po šest meseci radi na rečnom kruzeru, koji u tom periodu plovi Dunavom, Rajnom i Majnom.
– Nema mnogo preduslova za ovaj posao, izuzev znanja engleskog jezika i malo snalaženja u ugostiteljstvu, a čak ni godište nije limit. Sve je to zato što kompanije imaju ogroman problem da nađu radnike već dugi niz godina. A tek je sad katastrofa, nakon korone i početka rata u Ukrajini, pa bukvalno primaju ljude i bez znanja jezika. Što se mene tiče, išao sam preko agencije. One uglavnom pomažu samo oko izdavanja vize, a ja sam to uradio uz pomoć „Riverstara”, mada može i preko „Ferona”, i obično se ide u grupnim terminima. Tvoj jedini trošak je da odeš do tamo gde se brod nalazi, a kad im dostaviš račun, oni ti refundiraju novac i za put i za vizu – navodi ovaj „rekoplovac”.
„Kil dem vit smajl”
On dodaje da je ruta njegovog broda kompanije koja se zove „Scenik” – od Amsterdama do rumunskog Đurđua.
– Plate su od oko 1.000 evra, pa nagore. Na to imaš i pripejd bakšiš, što dobijaš u kešu, a kada se brod zakupljuje i prave se čarter-kruzeri, gosti ubacuju novac u „tip-boks”, što se deli na jednake delove za sve osoblje. S druge strane, lako se napreduje ako imaš znanja engleskog i iz ugostiteljstva. Samim tim je i veća plata, a čim si više u kontaktu s ljudima, dobijaš i veći lični bakšiš. Zato se svi guraju da rade u baru, gde imaju svog šankera, ali to zahteva umeće pravljenja koktela i brzinu, što je ipak lakše nego u restoranu. U svakoj varijanti, osmeh je neizbežan i bukvalno moramo da se vladamo po preporuci pretpostavljenih, koji nam stalno napominju – „kil dem vit smajl”. Gosti su super i nisu toliko zahtevni, a sve im je uključeno u cenu, koja se kreće od 5.000-6.000 pa do 30.000 evra za 14 dana. U to, pored ostalog, spada lični batler, dostupan od ujutro do uveče, kao i pravo na doručak i ručak u sobi. Inače, sve to vreme nosimo svoje telefone, kako bismo uvek bili spremni da reagujemo – kaže Spale.
J.Filipović
Ovaj pančevački avanturista dodaje da je radno vreme naporno, jer posao traje od 10 do 14 sati svakog dana.
– Kada ima dovoljno osoblja, na svaka četiri dana možeš da budeš slobodan do 11 i to je „brekfast of”. Odradio sam dve sezone, pa iako sam u kontaktu, čekam dok se ne podigne plata. Do 1. januara 2019. godine Balkanci su imali pravo na dečji dodatak, a za dva deteta to je 520 evra, što bi mi onda došlo na mesečnih 2.000, jer mi je sa ovim znanjem sve ispod toga malo. Što se početnika tiče, oni bez znanja jezika mogu u kuhinju, na pranje sudova ili kao pomoćnici kuvara. Oni imaju za samo 100 evra manju platu, ali to je krvav posao. Do korone je ručak bio švedski sto, a sada je i taj obrok po meniju, pa je mnogo više tanjira ili gangova, jer se ide od čorbe, preko prvog i drugog glavnog jela, do deserta. Ima mnogo posla i za sobarice. Sve u svemu, neprekidno si u akciji i gotovo da nema ni minuta za pauzu. Ipak, gledaš da iskoristiš malo vremena da udahneš vazuh na „san deku” ili da, ako si u luci, izađeš do grada, ali nauštrb svog odmora – ističe on.
Najveća muka svakako je u prvih desetak dana jer ima mnogo informacija, i to sve na engleskom, i ako se jezik ne zna dobro, onda je to muka.
– Kasnije, kad sve pohvataš, dovoljno je samo da pratiš sistem. Nisam imao loših iskustava s kolegama, jer svi gledaju svoja posla. Što se gostiju tiče, svi su stari, retko se desi neko mlađi – uglavnom penzioneri, i to jači bogataši. Najlepši deo su sasvim sigurno sama putovanja, jer si svaki dan u drugom gradu, kada imaš od jednog do tri sata slobodnog vremena. Ja sam to maksimalno koristio da vidim sve te predivne gradove. Nekako, najlepši mi je zapadni deo Nemačke, prema Francuskoj, oko reke Mozel. S druge strane, Amsterdam je kao što ga je opisao Bora u pesmi: gledaš baku i deku ili policajca na biciklu kako puše marihuanu. I ti izlasci su nam zapravo jedini trošak, jer na brodu ne moramo ništa da potrošimo, budući da sve imamo – od tri obroka do mašine za limenke, a može i pivo kad ti nije radno vreme – zaokružuje priču Spale.
Od grilovanih lubenica do kokosovog mleka
Spale ističe da ima hrane kakve ti duša ište, pa i one koja je ovde nezamisliva.
– To je recimo potaž od bundeve sa tempura škampima, što je japanska priprema, kao i pena od kokosovog mleka. Na kraju takve večere idu degustacione grilovane lubenice, slana karamela s morskom solju i sir rokfor, što je eksplozija ukusa. Sve je morska riba, pretežno iz Severnog mora, gambori, jastozi, škampi, jagnjetina s Novog Zelanda, bifteci iz Argentine… Počinje moetom, a završava gevirctraminerom, kasna berba i još slađe. Jak sir, slatko vino. Gosti najviše vole meso, pa im često pravimo i bavarski ručak, s belim kobasicama i sa sirom, prasećim butom, a toči se i pivo, pa ih čekamo u bavarskoj nošnji s kriglama piva – kaže ovaj sugrađanin.
Klaustrofobične prevodnice
Spale kaže da sam kruzer kojim on plovi može da primi 169 gostiju, a osoblje broji 42 člana posade.
On dodaje da to velelepno plovilo dugačko 135 metara sa 11 metara širine i tri i po metra visine ima ukupno osamdeset jednu sobu, veliku restoransku salu, a postoji i mini-restoran na samom špicu broda, gde je specijalna večera i svaki gost to prođe.
– Najuzbudljiviji deo su lokovi, to jest prevodnice, kojih od Amsterdama ima 69, gde se lome slivovi na kontinentu između Severnomorskog i Crnomorskog sliva. Najveća razlika u vodostaju je 25 metara u visinu i kada uđeš u prevodnicu, ona te podigne i nastaviš da ploviš istom rekom. To je baš klaustrofobično, jer kad pogledaš uvis, oko tebe samo beton, a sa strane ima „lufta” samo po 15 centimetara – kaže Spale.
Pančevac/J. Filipović
