Marija Ereš, rođena Đerfi, vezilja i narodna umetnica, dobitnica nagrade „Prima primisima”, predstavila je svoju knjigu pod nazivom „Kulturno nasleđe vezenih motiva Sekelj-Mađara” u Mađarskom kulturno-umetničkom društvu „Petefi Šandor” u Pančevu. Ovo je treća publikacija koja je namenjena potomstvu s ciljem da ovekoveči vezene motive bukovinskih Sekelja iz Vojlovice i Pančeva.

Predivna izložba ručnih radova izrađenih vezom bukovinskih Sekelja krasila je veliku salu Mađarskog kulturno-umetničkog društva „Petefi Šandor”, gde je priređena promocija knjige. Pažljivo pripremljeni, manji i veći komadi ručnih radova Marije Ereš već su unapred nagovestili šta mogu da očekuju oni koji su pokazali interesovanje za njenu knjigu. Knjigu i samog autora predstavila je Agneš Nađ Abonji, etnograf, stručni lektor i urednik publikacije.
.
Rezultat višegodišnjeg rada

Poznanstvo Agneš Nađ Abonji i Marije Ereš počelo je na izložbama, kada su svoje rukotvorine predstavile u Adi, Čoki i drugim mestima – na Međunarodnim izložbama rukotvorina i kolekcionara MIRK-ovima i kasnije u Subotici. Uređivanje rukopisa realizovano je uz podršku Nacionalnog saveta mađarske nacionalne zajednice. Zoltan Ereš, Marijin sin, kompjuterski je obradio motive veza, uneti su i prateći tekstovi u računar. Na kraju su složene slike i delovi novinskih tekstova, pa je tako je spojen sav materijal za knjigu. uređivao je motive veza u kompjuterskoj obradi i polako su se i tekstovi spajali i uneti su u računar. Nakon tekstova usledile su slike i dokumentacija i tako se editovani materijal polako spajao.
Prva zbirka motiva veza bukovinskih Sekelja objavljena je 1974. godine na osnovu sakupljačkog rada popadije Marte Kočiš Šejpeš i Julije Kunsabo. Nakon toga je usledila knjiga Marije Kemenj Varge, koja je objavljena 2004. godine pod naslovom „Sekeljski ručni radovi iz Vojlovice”. Agneš Nađ Abonji uporedila je dve zbirke motiva veza:

Privatna arhiva

– Gospođa Marija Kemenj Varga je zaista iskusila sakupljanje ručnih radova, stavljala je originalne, stare šare pored svojih radova, tako da je često nosila i stare komade na izložbe. Ona je prenosila tu kulturu. Nosila je sve to na srcu, težeći ka originalnosti. Marija Ereš takođe je težila ka originalnosti, ali u njenoj knjizi je bilo veoma važno da se pokaže kako se vez može primeniti u današnjoj kulturi stanovanja.
Uređivanje rukopisa, a delom i urednički posao preuzela je Čila Rešocki Važonji, saradnica Instituta za kulturu vojvođanskih Mađara.
– U knjigu je unet jedan kompleksan materijal, ne samo uzorci motiva već i fotografije, isečci iz novina i delovi teksta koji se odnose na Marijinu delatnost, koji pomažu s jedne strane u izradi veza, a s druge strane predstavljaju Marijino delo – rekla je ona.
Ovo je treća objavljena knjiga o motivima veza Sekelja kod donjeg toka Dunava. Veoma je važno da ovom prilikom vezilje mogu ponovo da dođu do ovog blaga – vezenih motiva, kako ih je izradila Marija, čiji je rad veoma značajan. na način na koji to radi značajni stvaralac Marija.

Sa strpljenjem i zadovoljstvom

Kompjutersko uređivanje crteža zahtevalo je obradu ručno nacrtanog uzorka materijala, koji je selektovan i sakupljan skoro deset godina, a sama obrada je trajala oko godinu dana. Zoltan Ereš je prihvaćeni posao obavljao sa istim strpljenjem i uživanjem kao i njegova majka, u čemu mu je pomogla i upotreba naprednih kompjuterskih programa.
– Kako majka veze – kvadrat po kvadrat – tako sam i ja morao svaki kvadrat da nacrtam posebno. Jedino je bilo za mene jednostavnije što sam određene delove mogao da kopiram, ako su se oni ponavljali u većem šablonu.
– Kako majka veze, tako je svaki kvadrat morao da se nacrta posebno. Utoliko je jednostavnije da kada je deo bio spreman, mogao je da se kopira kada dođe vreme za veći šablon, ali za jedinstvenu šaru sve tačke su morale da se nacrtaju posebno. Trebalo je vremena, ali ako je interesantno, i ne primetite koliko je vremena potrebno – opisao je posao koji je radio Marijin sin Zoltan.
Predstavljanju knjige prisustvovale su i vezilje iz Vojlovice, s kojima je Marija sarađivala nekoliko decenija i od kojih su mnogi naučili tajnu i način izrade sekeljanskog veza. Ana Kemenj je ponela sa sobom novu knjigu i pored toga što ona već više od pedeset godina aktivno veze motive Sekelja iz Bukovine i mnoge od njih poznaje. Ana je prvo priznanje dobila 1964. godine na izložbi rukotvorina u Subotici i od tada je godinama redovno bila prisutna na izložbama MIRK-a. Smatra da se o vezu još uvek može ponešto naučiti. Još uvek se može ponešto naučiti, ali problemi su drugačiji.
– Nije ostalo mnogo nas koji vezemo, ali mi koji smo ostali, trudimo se da to nekako prenesemo na mlađe generacije, da sekeljanski vez ne zaostane za nekim drugim vezovima ili da ne nestane. Etno-kuća u našem udruženju znači mnogo za nas, jer je tu sakupljeno mnogo starih i novijih motiva – rekla je Ana Kemenj.

Marija Ereš svoje radne godine provela je kao ženski frizer. Način izrade sekeljanskog veza prihvatila je kao devojčica u porodici, ali je kasnije tehniku veza različitih motiva naučila na kursevima koje je organizovao MKUD „Tamaši Aron” u Vojlovici. Uz podršku supruga i porodice, decenijama je s beskrajnim strpljenjem i posvećenošću potrošila kilometre i kilometre konca u izradi ručnih radova. Marija zbog svojih godina i promenjenih uslova života u poslednje vreme sve ređe uzima iglu u ruke, ali uprkos tome rado prikazuje posetiocima svoj ručni rad i rado učestvuje na malim izložbama. Ona je izrazila radost što je kolekcija motiva veza bukovinskih Sekelja konačno ugledala svetlost dana. Zadovoljna je prezentacijom, pošto je postigla cilj da završi knjigu. Mnogo ljudi je pomoglo i doprinelo da se knjiga uobliči, ali na kraju je to učinjeno.
– Ručni rad izrađen sekeljanskim vezom ima osnovno značenje, ja na tome nisam ništa menjala, ali na međunarodnim izložbama sudije su uvek govorile da u ručni rad treba da bude uneto nešto posebno, nešto svoje, da to nije samo prenos motiva s papira – obrazložila je Marija.
Bogata, živopisna publikacija od sedamdeset sedam stranica nastala je u saradnji „Kuće tradicije”, Vojvođanske mreže „Kuće tradicije”, Kulturnog saveza vojvođanskih Mađara, Nacionalnog saveta mađarske nacionalne zajednice i Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, kao i Mađarskog kulturno-umetničkog društva „Petefi Šandor” iz Pančeva.
Ilona Lečei