Topčiderska ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Mladost. Pod ovim nazivom postoji od 1996. godine, a prostire se od Vojvođanske do Kozaračke ulice. Pre toga, dve godine se zvala Kopaonička, a od 1985. do 1994. Zagorska.
U četvrtak 30. septembra 2021. u 21 sat i 14 minuta prošao je poslednji voz kroz železničku stanicu Topčider. Trasom pruge postavljene 137 godina ranije predviđeno je da prođe bulevar sa četiri trake između podavalskih naselja i mosta na Adi, pa je stanica ukinuta.
„Prilikom projektovanja pruge Beograd–Niš odlučeno je da stanične zgrade duž pruge, sa izuzetkom beogradske i niške, budu skromne i funkcionalne. Tako je i ovde, na drugoj stanici prve srpske pruge, iznikla obična građevina bez suvišnih ukrasa na fasadi, kako i dolikuje sporednoj stanici koja nije predviđena za zaustavljanje vozova višeg ranga. Stanicu su, uglavnom, tokom letnjih meseci, koristili beogradski izletnici, budući da su Topčider i Košutnjak i u to vreme bili omiljena izletišta stanovnika prestonice”, piše u oproštajnom tekstu na sajtu Železnica Srbije.
To je bilo posle 1884. godine, kada je između Beograda i Niša položena prva pruga u Srbiji.
Austrougarska bomba teško je 1915. oštetila zgradu železničke stanice u Topčideru, ali je ona posle rata obnovljena. A kad je 1929. na Dedinju izgrađen dvorski kompleks, Karađorđevići su uobičajili da baš iz Topčidera polaze na putovanja vozom. Zbog toga je uz zgradu stanice izgrađena i Dvorska čekaonica.
Ali što su Srbi pravili u miru, Nemci su im, kao vile u narodnoj priči, razgrađivali u ratu. U Hitlerovom napadu od stanice je posle bombardovanja ostalo samo jedno bočno krilo, a okupator je, bez imalo poštovanja za tradiciju i lepotu, u Dvorsku čekaonicu preselio komande pružnih signala i telefonsku centralu. Za Nemce je Topčider imao strateški značaj: nedaleko od postojeće stanice izgradili su stanicu „Topčider teretna” sa 25 koloseka. Tu su stizali „strogo kontrolisani vozovi” – kompozicije s rumunskih naftnih polja, i otpremani za Grčku. Zato u Drugom svetskom ratu u Topčideru među železničarima nije bilo Srba, radili su samo Nemci.
Komunističke vlasti nisu htele da obnavljaju srušenu stanicu. U ono čitavo bočno krilo smestili su prodaju karata i čekaonicu, a šef stanice i otpravnik ostali su tamo gde su ih preselili Nemci – u zgradi nekadašnje Dvorske čekaonice. Samo su dve prostorije u njoj pretvorene u salon za Tita, čiji je „Plavi voz” čuvan u obližnjem depou…
Posle ukidanja Glavne stanice u Beogradu zbog izgradnje Beograda na vodi od Titovog salona napravljena je čekaonica za putnike voza za Bar, koji je kretao iz Topčidera.
A stanica je imala burnu istoriju…
Knez Pavle Karađorđević je s topčiderske stanice, posle puča 27. marta, otputovao zajedno s porodicom u Atinu. Jelisaveta u svojim sećanjima kaže da se Pavle sa stepenika vagona osvrnuo i prošaputao u mraku:
– Jadan moj narod…
Ako je knez zaista pomislio na Srbe tada, učinio je to u zao čas. Bolje da je jadikovao nad svojom sudbinom. Iz Atine su ga, sa ženom i decom, Englezi preko Sudana otpremili u Keniju.
Pavlov brat od strica, kralj Aleksandar Karađorđević, šest i po godina ranije, sa istog je perona u Topčideru, prvog, pošao u Marselj, iz kojeg će ga doneti mrtvog. Vozom do Kosovske Mitrovice, pa automobilom preko Čakora do Cetinja i crnogorskog knjaza, dede po majci, a odatle u Zeleniku, da na razaraču „Dubrovnik” otplovi u Francusku, na susret sa smrću. Isti brod, ali sa zastavom na pola jarbola, vratio je kraljevo telo u Split. Pratili su ga celim putem brodovi francuske Sredozemne flote, dve krstarice i jedna torpiljerka, dokaz stida Francuza što jugoslovenskog kralja nisu umeli da sačuvaju… Iz Splita, kraljevski okićen mrtvački sanduk vozom je, preko Zagreba, prevezen u Beograd. Duž cele pruge klečao je narod i krstio se za pokoj duše…
Ovog puta voz se nije zastavio u Topčideru, mrtvog kralja čekali su na Glavnoj železničkoj stanici. Posle svečane ceremonije (u pogrebnoj povorci jedan je oficir vodio i kraljevog belog konja) posmrtni ostaci Aleksandra Ujedinitelja automobilom su prevezeni na Oplenac.
Tito je sva svoja putovanja vozom započinjao i završavao u Topčideru, osim poslednjeg – i njega su mrtvog, iz Ljubljane, dovezli na Glavnu stanicu.
Sa prvog topčiderskog perona, kao Titovi gosti, peli su se u voz kraljica Elizabeta, Džimi Karter, Gadafi…
Tito je, inače, voleo da putuje vozom. U njegovo vreme na stanicama Topčider i „Topčider teretna” radilo je dvesta železničara. Menza im se nalazila tik uz putničku blagajnu. Slaviši Jovanoviću pričali su stariji železničari da je sedamdeset sedme-osme u salu sa stolovima prekrivenim kariranim stolnjacima došao Tito. Došetao je sam, bez pratnje. U mrtvoj tišini koja je nastala, čula se škripa stolice po vinas pločicama kad je Stari seo. Naručio kafu i vinjak.
– Pa, drugovi, kako je? Kako se živi? – tako ili nekako slično obratio se železničarima, ali oni su, oprezni, ćutali. Šta je Tito posle rekao i šta su oni njemu rekli kad su se oslobodili treme, niko više ne zna, ali ovo je izvesno: posle sat i po ili dva, kad su već svi pričali uglas, upali su bezbednjaci u civilu i odveli predsednika SFRJ. Jedan od njih okrenuo se na izlazu i železničarima rekao da sve što su videli i čuli – zaborave!
M. P.
