Poljska ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Vojlovica, a prostire se od Spoljnostarčevačke do Bratstva–jedinstva. Pod ovim nazivom postoji od 1946. godine, a pre toga se zvala Zdihanova.

***

Posle 1830. priobalje Visle u Poljskoj zahvatila je glad, pa su siromasi svake godine kretali na jug u potrazi za sezonskim poslovima: „Šest nedelja trajao je njihov put u proleće do Banata i toliko nazad u kasnu jesen… A onda su neki sa sobom poveli i porodice, pa se više u jesen nisu vraćali, nego su ostali ovde…”
Poljaci iz priobalja Visle važili su za vrsne rudare na nalazištima šalitre. Tragom ove soli neophodne za proizvodnju baruta kretali su svake godine kad trava zazeleni niz Tisu ka Balkanu i vraćali se u postojbinu, dok se nisu sasvim „otkinuli” od rodnog kraja. Istorija, između ostalih, beleži i postojanje velikih kolonija Poljaka u Travniku i Derventi, u Bosni, ali svi oni potpuno su se stopili s domaćinima – osim u Ostojićevu. Istina, ni meštanima ovog sela nije bilo lako da se odupru asimilaciji – bežeći od prisilne mađarizacije i pokatoličavanja u Austrougarskoj monarhiji, izjašnjavali su se kao Slovaci, jer su jedino tako mogli da sačuvaju svoju evangelističku veroispovest. Zato ih u ranijim popisima stanovništva i nema – prema onom iz 2002. godine, u Ostojićevu živi oko 1.500 Srba, upola manje Mađara i dvestotinak Slovaka. Desetinama se broje Romi, Jugosloveni i Hrvati… Tek u popisu 2011. prvi put im je data mogućnost da se izjasne kao Poljaci.
Ni u socijalističkoj Jugoslaviji nije sve išlo lako. Tek osamdesetih godina prošlog veka uspostavljena je veza s poljskom ambasadom, da bi ti kontakti sada postali uobičajeni: 2009. godine potpisana je povelja o bratimljenju sa Vislom, a osnovano je i kulturno-umetničko društvo – zove se, naravno, „Visla”.
Učenici organizovano putuju u Poljsku, najčešće u Vislu, dok poljski sportisti i kulturni radnici dolaze kod njih. Profesori i studenti dolaze u Ostojićevo i učenicima predaju poljski jezik.
Jezik kojim Poljaci u Ostojićevu govore arhaičan je, sačuvan je u onom obliku koji su koristili prvi doseljenici pre dva veka. Iako nemaju problem u komunikaciji s Poljacima, svaki kontakt s maticom im dobro dođe da „osveže” jezik.

***

Dok je bilo u sastavu Austrougarske, Ostojićevo se zvalo Tisasentmikloš, što je značilo „Potiski Sveti Nikola”. U Kraljevini Jugoslaviji selo je dobilo ime po Tihomiru Ostojiću (1865–1921), rođenom u ovom mestu, sekretaru Matice srpske i profesoru filozofije u Skoplju, autoru zapaženih knjiga o Dositeju Obradoviću, Zahariji Orfelinu i Branku Radičeviću.
Kroz Ostojićevo su nekad svakodnevno prolazili vozovi iz Bukurešta za Zagreb, pa dalje za Jadran. Od 1948. do danas broj stanovnika je prepolovljen…

***

U Srbiji živi oko 1.000 poljskih građana. Pored Ostojićeva, veći broj ih se nalazi u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kraljevu, Vrnjačkoj Banji i Subotici.
Postoje dokumenti da su poljski oficiri učestvovali u Prvom srpskom ustanku (1804–1813). U drugoj polovini devetanaestog veka u Srbiju dolazi dvadesetak poljskih lekara, koji su dali značajan doprinos u razvoju medicine.
U periodu između dva svetska rata delovala je liga Jugoslavija–Poljska, čiji je cilj bio ekonomska i kulturna saradnja s Poljskom. Ona je okupljala malobrojne jugoslovenske Poljake u svome sedištu u Uzun Mirkovoj ulici 5 u Beogradu, naročito prilikom nacionalnih i katoličkih praznika. Liga je veoma pomogla poljskim vojnicima i civilima koji su u jesen 1939. godine iz Rumunije preko Jugoslavije bežali na Zapad.
Po završetku Drugog svetskog rata u Srbiju je došlo nekoliko desetina Poljakinja sa svojim muževima, koje su upoznale na prinudnim radovima u logorima u Nemačkoj.

ULICE U PANČEVU: SARAJEVSKA ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Kotež

CVETNA ULICA U PANČEVU: Bogorodičino cveće