Dragoljub Cucić Cule rođen je 1962. godine u Pančevu. Nakon okončane Osnovne škole „Đura Jakšić” i zajedničkih osnova, ili devetog i desetog razreda, u srednjoj školi „Paja Marganović”, završio je Gimnaziju „Uroš Predić”. Potom je u roku stekao diplomu s matematičkog smera na Prirodno-matematičkom fakultetu, a nešto kasnije je i magistrirao pri Univerzitetu u Beogradu, da bi doktorirao na temama kao što su istorija i filozofija prirodnih nauka.
Cucić je radni vek započeo u „svojoj” gimnaziji, a kasnije je kratko radio u nizu škola, kao i u Muzeju nauke i tehnike, ali i na TV kanalu „Ju info”, gde je vodio naučni program.
Od osnivanja je u Regionalnom centru za talente „Mihajlo Pupin”, koji je formiran 1998. godine, a počeo je da radi u martu 2000. i otada pravi izuzetne rezultate. Rukovodilac je pomenutog centra, a pre toga je bio stručni saradnik. Član je radne grupe Vlade Republike Srbije za rad s darovitim učenicima.
Kad god mu se ukaže prilika, piše naučne radove iz istorije i filozofije nauke i tehnologije, poput onih o Pupinu, Tesli, Poenkareu, a zasad ih ima oko 60.
Bio je aktivni ragbista u „Dinamu” osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, a potom i trener u dva navrata, kao i član stručnog štaba.
Oženjen je suprugom Draganom, profesorkom srpskog jezika, s kojom ima Mašu i Aleksandra, uspešne studente Beogradskog univerziteta.

PANČEVAC: Kada ste otkrili darovitost za prirodne nauke?
DRAGOLjUB CUCIĆ: Veoma rano pokazao sam talenat za matematiku, što sam verovatno nasledio od oca Aleksandra. Ta prva interesovanja otkrio sam još u Osnovnoj školi „Đura Jakšić”, kada je bilo i solidnih rezultata na okružnim takmičenjima, zaključno s trećim mestom na vojvođanskom nivou nadmetanja. Moram da istaknem da se, za razliku od danas, u to vreme sve zasnivalo na učenju u školi, jer niko s nama nije specijalno radio. Pored toga, bio sam veoma dobar šahista, pa sam u šestom razredu igrao na četvrtoj, a u sedmom razredu na prvoj tabli „Đurine” škole, koja je onda brojala 1.600 đaka. A što se tiče fizike, imao sam sjajnu nastavnicu Zorku Petrović i verovatno je ona uticala na to da još tada shvatim da ću studirati fiziku. Međutim, nisam mislio da ću biti profesor, što sam odlučio tek na studijama, jer sam rešio da ne idem na istraživački odsek, već na profesorski, s obzirom na to da su u tom periodu krenule i žurke, pa ragbi, odnosno vreme kada shvatiš da nije sve u formulama.
• Ipak, studije nisu predstavljale nikakav problem, pa ste se ponovo našli u Gimnaziji, ovog puta kao profesor?
– Sve sam nekako uspevao da postignem – od studija, preko ragbija, koji mi je bio važan zbog kondicije i kada je učenje u pitanju, a nisam propuštao ni tada veoma popularne žurke. I kada sam stigao na dva ispita do kraja, 1987. godine pozvao me je profesor Milenko Dabić, jer je Gimnaziji bio neophodan predavač fizike, i u toj ustanovi sam ostao do 1992. godine, to jest u periodu kada je čuveni Lajht bio direktor. Bilo mi je neobično to što sam postao kolega s dojučerašnjim profesorima, jer sam srednju školu završio 1981. godine. Ti dani su mi ostali u lepom sećanju, a fascinantno je da čak i sada, posle trideset godina, mnogi misle da radim u Gimnaziji. Što se tiče kriterijuma u radu sa učenicima, sama grupa određuje model kako i na kom nivou ćeš da predaješ. Pa, kada sam bio s „prirodnjacima”, fiziku sam im prosto „gurao” u mozak, a kada sam držao časove „društvenjacima”, onda sam to radio onako „kulturološki”. Pored toga, imao sam i „štos” da najboljim učenicima poklanjam knjige iz fizike. A bilo je zaista izvanrednih đaka, koji su odavno postali „tegljači” našeg društva.
• Bilo je i mladalačkog avanturizma, koji je doduše bio izazvan društvenim (ne)prilikama…
– Te 1992. godine se baš zakuvalo, a kada su me zvali u Vukovar, smatrajući da to nikako nije moj rat, umesto u istočnoj Slavoniji, završio sam na Kipru, sa sugrađanima Gerijem, Dimijem, Zoranom, Bobijem, Birešom… Tamo smo bili prvi Srbi koji su brali pomorandže i banane, a radilo se i na građevinama, konobarisalo i šankerisalo. Ja sam i tamo iskoristio svoje znanje matematike i držao časove deci bogatih Srba. Na tom mediteranskom ostrvu proveo sam nezaboravnih šesnaest meseci, a 1994. godine vratio sam se i nastavio da učim, ali i da protestujem protiv režima. Živeo sam od privatnih časova, jer nisam hteo da se ponižavam u školi za dvadeset maraka. U međuvremenu sam držao i jedno od kultnih mesta za izlazak – „Ragbi klub”.
• Usledilo je i osnivanje Regionalnog centra za talente…
– Pre toga, 1998. godine radio sam kratko u Muzeju nauke i tehnike, kao i na kanalu „Ju info”. To je prestalo kada sam se posvetio osnivanju Regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin”, u vezi sa čijim radom je 12. decembra pomenute godine Republički centar potpisao ugovor s Gradom Pančevom. Sam početak rada prolongiran je zbog bombardovanja, a sve je krenulo u martu 2000. godine. Borka Salapura bila je prva direktorka, a ja stručni saradnik, da bih je kasnije zamenio na toj dužnosti. Otada smo promenili mnogo prostora – od Opštinske uprave, preko „Đurine” i „Marine” škole, do Korzoa, a u sadašnji „Studio 21” došli smo 2014. godine. Dugo smo se tražili i u pogledu toga da profilišemo šta zaista hoćemo. Moram da istaknem da nas je u početku finansirala Rafinerija, na inicijativu direktora Radovana Pešikana, a pored njega, u upravnom odboru su bile mnoge viđene ličnosti. Sve u svemu, bila je to vanstranačka, bolje reći nadstranačka priča.
• I kako funcioniše rad s najtalentovanijom decom?
– Ranije smo testirali decu da bi ušla u Centar, a onda smo shvatili da su neki od njih koji nisu prošli postali učenici generacije. To znači da je sve relativno, pa se neko „probudi” u srednjoj, a neko tada „nestane” i tome slično. Zapravo test nam je samo zahvalna informacija, a ne kriterijum za ulazak u Centar, jer to je želja za radom. Dakle, mi gledamo rezultate sa opštinskih takmičenja u osnovnim školama u sedamnaest oblasti, počev od matematike i fizike, preko robotike, srpskog i zaštite životne sredine, do filma, likovnog, kreativnog pisanja i drugog. I svakog oktobra pošaljemo svim školama koga poimenice pozivamo u koju grupu. Naravno, taj neko ne mora da se odazove, a umesto njega uvek može da uskoči neko drugi. Sama činjenica da će svake subote četiri časa raditi zadatke na visokom nivou već je veoma vredna, ali i zahtevna situacija. Za tako nešto najbitnija je samomotivacija, ali i mi radimo na motivaciji. Tu su besplatne ekskurzije, pa kampovi, nagrade, a kada su državna takmičenja, radimo i preko nedelje. I tako, kroz naše aktivnosti godišnje prođe 600 učenika – od Kovačice do Bele Crkve, preko Beograda i naravno Pančeva.
• Kako je došlo do toga da Regionalni centar za talente dobije naziv po velikom srpskom naučniku?
– Ja sam mu to ime dao i bili smo jedini regionalni centar koji je nosio naziv nekog velikana. U to vreme znao sam za njega kao fizičar i video kako ga nema nigde, a pored svega što je uradio, Pupin je ovde učio školu, pa smo 2004. godine uspeli da postavimo njegovu ploču na Gimnaziju. Mnogo smo uradili na njegovoj popularizaciji, a recimo Ivan Rakidžić i ja smo snimili film o njemu. To je inspirisalo moj dalji rad na njegovom liku i delu i zbližavanje sa Idvorom, Pupinovim rodnim mestom. Tako smo danas došli dotle da biblioteci u Ljubljani treba da pošaljemo kompletnu bazu podataka iz Idvora, koju ja ažuriram. Na taj način na mala vrata stižemo do žitelja EU, koji će moći da ga izučavaju, jer on je lučonoša u vezi s tim šta znači volja i upornost za neko postignuće. I uvek se dobro osećam u Puninovom Idvoru. I ne samo ja već tokom leta i deca koja su pokazala zavidne rezultate, pa za njih tamo organizujemo višednevni edukativni kamp. To naravno mora da bude besplatno, kao i sve drugo, jer Centar finansiraju država i Grad.

Ragbi idealan za razvoj timskog duha

Cule je bio poznat u gradu i kao veliki posvećenik ragbija, a u „Dinamu” je igrao oko dvanaest godina.
– Za taj sport sam se zainteresovao preko Andrije Parčetića, koji je radio s mojim ocem, a počeo sam da treniram 1980. godine. Igrao sam na raznim pozicijama, počev od druge linije, preko otvarača i drugih, ali najviše u trećoj liniji. Bilo je to neopisivo lepo vreme, kada smo i mnogo putovali. Bilo je raznih gostovanja po celoj velikoj Jugi, poput onog u Zenici, čiji su igrači tada bili najbolji, ali i veoma gostoljubivi. To je pravi sport za razvijanje timskog duha, jer sam ne možeš ništa koliko god da si dobar. U to vreme ragbi je bio i kod nas popularan, a ja sam se u nekom momentu našao na širem spisku za reprezentaciju, ali to je bila velika zemlja i jaka konkurencija. Po završetku karijere bio sam u stručnom štabu i trener u dva navrata po dve-tri godine, a 2010. godine, zbog brojnih obaveza, to sam prepustio mlađima – ističe bivši ragbista.

Nisu frikovi, nego genijalci

Cucić je istakao jedan važan momenat kada je u pitanju Regionalni centar.
– U Pančevu u sedamnaest škola ima sedmih razreda i u svakom od njih ima jedan, dva ili nijedan učenik koji voli fiziku. I oni su tamo „usamljeni frikovi”, koji su dobri samo kada se prepisuje. E, kada dođu ovamo i bude ih petnaest, tada oni shvate da nisu deca s posebnim potrebama, jer vide da ima još nekih koji to isto vole. I koji vole da čitaju, a ne samo da igraju igrice. I još kad shvate da za to svoje interesovanje mogu da budu nagrađeni, tu je glavni zgoditak. I to su ljudi koji posle nose teret društva – kaže profesor.

(Pančevac/Jordan Filipović)

NAŠ GOST SAVA KOJIĆ, HRABRI SPASILAC: Hrabro izbavljao zatrpane u razornom zemljotresu! Odlikovan Ordenom za ličnu hrabrost