HRANA ZA DUŠU: I tišina se čuje

09:51

04.05.2023

Podeli vest:

Printscreen/yt/Marija Dostić

Dragi moji, koliko je samo olakšanje kada prestane buka oko nas, a koju nismo ni registrovali dok je trajala. Skoro pa se može „opipati” tišina posle razdražujućih zvukova saobraćaja, nečijeg „uživanja” u preglasnoj muzici, rada bučnih mašina…

Sve su to okolnosti na koje ne možemo uticati da nestanu, osim da napravimo svesni otklon od uznemirujuće buke, koliko smo u mogućnosti. Pre ili kasnije utihnuće i saobraćaj, prestaće glasna muzika, isključiće se mašine na kraju radnog vremena… Pitanje je šta da radimo s tišinom koju stvaramo sami iznutra, sa onom tišinom koja nastane kada nam zastane dah, zatreperi srce u slatkoj strepnji od nedoživljenog ili željno očekivanog za koje i ne postoje reči kojima bismo opisali neizdrž u grudima i uljuljkanost u lepotu iščekivanja. Kada se u celosti stopimo sa osećajem lepote davanja najboljeg iz sebe u kreaciji nečega što iskače iz uobičajene svakodnevice.

Postoje i one tišine u koje nas odvlače nemiri, strepnje, slutnje o nekakvoj istini za koju nismo nikada pomišljali da bi se mogla naći na našem životnom putu. Povlačenje u takve tišine uvek prate ogorčenost, razočaranja i neverica. U zaglušujućoj tišini patnje i bola odjekuje istina od koje smo i pobegli u ćutanje. Bežeći od nečega ili nekoga, povređujemo sami sebe zatvaranjem u oklop koji je nemoguće otvoriti spolja. Tuga postaje ogledalo tišine kojom smo se okružili i jedino čime je možemo ublažiti jeste razgovor, pronalaženje reči za nevericu, bol, nesreću. Pretvaranjem tuge u reči pravimo prostor u tišini koji ispunjavaju lagano, skoro neosetno, nada i vera u sebe i neko bolje sutra. Tišine koje ispunjavamo istinom postaju naše ostrvo mira i sigurnosti. One su lekovite jer ih prizivamo kao otklon od buke koja nas ometa, bez obzira na to da li ta buka dolazi spolja ili je prave naše misli. Ono što govorimo sami sebi uvek vodi do neke tišine. Da li ćemo u njoj pronaći mir, opuštanje i ljubav prema sebi, ili nemir, strahove i „crne” slutnje, u velikoj meri zavisi od toga šta smo naučili iz tišina u kojima smo već bili „zarobljeni”. Tišine su veliki blagoslov, jer ćemo, posle svake, biti bogatiji za jednu životnu lekciju ili mudrost koja je nastala u njenom okrilju.

Kakve su nam tišine, takve su nam i misli, a čime ispunjavamo i jedne i druge, odlučujemo sami, kao i uvek.

(Pančevac/N.Simendić)

MALI VODIČ ZA PEČURKE: Šampinjoni i bukovače najčešći na Zelenoj pijaci u Pančevu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre postavljanja komentara, molimo pročitajte i složite se sa uslovima korišćenja


The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.