Nakon završene javne rasprave Vlada Srbije usvojila je izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa, kao i izmene i dopune Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, i prosledila ih Skupštini Srbiji na usvajanje. Reč je o zakonskim aktima koji jasno definišu proceduru o načinima i uslovima pod kojima se mogu uzimati organi i tkiva za presađivanje. Prema predloženom, sledi potpuni zaokret jer po važećim protokolima oni koji žele da doniraju svoje organe moraju da se prijave kao donori.
Sada, ako Skupština usvoji ove predloge, „ljudski organi sa umrlog lica mogu se uzeti radi presađivanja samo ako se to lice za života nije protivilo darivanju usmeno ili u pismenom obliku”. U aktu stoji da se izjava o protivljenju darivanja ljudskih organa, odnosno tkiva, daje na propisanom obrascu zdravstvenom radniku koji je izabrani lekar odnosno licu ovlašćenom za evidentiranje pismene izjave u Upravi za biomedicinu. Kada je reč o maloletnim licima, izjava o protivljenju daje se u prisustvu roditelja odnosno staratelja, stoji u još uvek važećim zakonskim odredbama. Ove izjave se upisuju u Registar lica koja ne žele da daruju svoje organe odnosno tkiva. Ukoliko izjava o protivljenju nije evidentirana, za lica koja ne žele da daruju svoje organe ili tkiva „pristanak za uzimanje ljudskih organa sa umrlog lica daju punoletno dete, supružnik, vanbračni partner ili roditelji umrlog lica, u trenutku kada budu obavešteni o smrti potencijalnog davaoca”, stoji u predlogu zakona.

Prema poslednjem izveštaju (2021. godine), u Srbiji je bilo 2.000 pacijenata koji su čekali transplantaciju nekog organa, ali je veliki problem taj što je naša zemlja među poslednjima na evropskoj lestvici po broju donora. Pre nekoliko godina bila je organizovana nacionalna kampanja u koju su bile uključena javne ličnosti i u kojoj je putem bilborda, promotivnih spotova, javnih i medijskih debata inicirana ideja da se podigne svest građana o donaciji organa u medicinske svrhe.
Kako stvari sada stoje, izgleda da se kao nacija nismo pomerili s mrtve tačke. Naša zemlja, sa samo tri donora na milion stanovnika, nalazila se prema ovom izveštaju na poslednjem mestu u Evropi po broju transplantacija organa. Poređenja radi, Mađarska je 2021. godine imala 17, Slovenija 19, Austrija 23, a Hrvatska čak 37 donora organa na milion stanovnika. Prema brojkama koje je tada iznela organizacija „Eurotransplant”, na sedam miliona stanovnika, standard je da se godišnje izvrši najmanje 70 transplantacija srca, 200 transplantacija jetre i oko 450 transplantacija bubrega.

Struka godinama ističe da su potrebne sistemske promene i značajnija pomoć države, ali i medijska podrška kako bi se izašlo na kraj sa ovim, izuzetno ozbiljnim problemom. Smatraju da je problem i u samoj organizaciji čitavog sistema koji prati donatorstvo. Naime, pre deset godina imali smo 70 kadaveričnih transplantacija bubrega, a u godini pre korone samo 19, što je očigledan i značajan pad. U našoj zemlji se prijavljuje samo oko dva odsto moždane smrti, a prema rečima struke, od moždanog udara umire daleko više ljudi nego što zvanična statistika pokazuje. Kako kažu, procedura je jasna i ako se zvanično ne registruje ovakav oblik smrti, onda se ne može aktivirati donatorski mehanizam.
U Sloveniji i Hrvatskoj, koje su daleko ispred nas po broju doniranih organa, postoje konzilijumi lekara koji konstatuju moždanu smrt i oni su potpuno nezavisni od transplantacionog tima. Kada oni konstatuju moždanu smrt, odmah obaveste nadležne u ministarstvu, čiji koordinator zatim razgovara s porodicom preminulog kako bi razmotrili mogućnost donorstva organa. U 80 odsto slučajeva porodica pristane na doniranje organa i mnogi životi na taj način budu spaseni. Struka smatra da je veliki problem i neinformisanost i to što transplantaciju organa prate različite kontroverze. LJudi temu donorstva organa vezuju za „žutu kuću” ili za aferu prodaje beba, što nema nikakve veze, naročito danas, kada zbog zakonske regulative ne postoje nikakve mahinacije vezane za trgovinu organima.

Zamrzavanje o trošku države

Oboleli od malignih bolesti sada mogu o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da zamrznu reproduktivni materijal kako bi po završetku lečenja imali priliku da se ostvare kao roditelji. Pravo da na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja zamrznu jajne ćelije, spermatozoide ili embrione pre početka lečenja od kancera imaju žene do 40 godina starosti i muškarci do 50 godina koji nemaju metastaze i mogu se lečiti hemioterapijom, i to ukoliko već nemaju zamrznute reproduktivne ćelije, ako nemaju zamrznute embrione i nemaju dete u postojećoj zajednici.
Ujedno, pacijentima, kao i obolelima od kancera koji su ranije o svom trošku zamrznuli reproduktivni materijal omogućeno je pravo na vantelesnu oplodnju o trošku RFZO-a.

Z. Stanižan