Jedan od srpskih slikara koji se prepoznaju u svetu jeste i „naš” Milenko Prvački, jedan od najboljih pančevačkih slikara. Zovemo ga „naš” iako je 1991. godine otišao u Singapur. Od tada prva njegova izložba u našem gradu, u pančevačkom Narodnom muzeju, 24. maja, bila je i prva prilika za grupni radosni i inspirišući susret s Bukijem. Čovekom koji u svoja ekspresionistička platna sa iskrenom snagom godinama pretače svoje inspiracije koje oduševljavaju posetioce galerija od Singapura i Australije, preko Amerike, do Turske, Nemačke i čitave Evrope. Ali i čovekom koji pleni talentom, otvorenošću, dobrohotnošću, uz osmeh ispod širokih brkova.

Radost kod svih okupljenih starih znanaca, ali i nešto mlađih kulturnih poslenika izazvao je i sam susret sa osmehom velikog umetnika Milenka Prvačkog na otvaranju izložbe radova, ovog puta iz pančevačkih kolekcija, upriličene u pančevačkom Narodnom muzeju. Ali moje neizmerno zadovoljstvo bilo je podstaknuto i zbog trenutnog Milenkovog pristanka na intervju za sledeće jutro, u vreme između Bukijevog druženja s prijateljima u kasnu večer i pakovanja kofera za Singapur. Moje početničke godine novinarstva obeležilo je i poznanstvo sa ovim čovekom i nažalost samo jedan odlazak u kuću sa ateljeom u Ulici Branka Radičevića, gde su stvarali i on i njegova životna saputnica Delija Prvački, keramičarka, takođe jedna od najboljih. I danas osećam lepotu i snagu s njegovih velikih platana, ali i toplinu i razumevanje tih ljudi. Zato mi je sada valjda čudno delovao dogovor da se nađemo u hotelu, pa je i moje prvo pitanje bilo kakav je to osećaj u „svom” gradu odsesti u hotelu. Iako o tome nije razmišljao, kako reče, Milenko je „priznao” da to ipak nije prirodno.

– Ali i ranije kada samo dolazio izbegavao sam da idem u svoju kuću. Zbog osećaja privremenosti i da sam tamo samo gost. Kada sam u hotelu, napravim atmosferu da pripadam tom prostoru. U kući je moralo sve da se luftira, da se vadi… Tamo niko nije ulazio po godinu dana. Nisam više osećao da je to moja kuća, objašnjava Milenko.

* Sada dolazite svake godine. Ali kada ste, posle odlaska, prvi put došli u Pančevo?

– Otišao sam 1991. godine samo na dva meseca i nisam došao tri godine. Otišao sam na gradilište Muzeja singapurske luke. Trebalo je napraviti sedam velikih scena u kontejnerima koje su prikazivale istorijat luke. A moj zadatak je bio da to slikam i da pravim skulpture istorijskih ličnosti. Pošto nisu našli nikoga da to nastavi, ponudili su mi da ostanem dve i po godine, iako su mi najpre rekli da ponesem samo kratke pantalone i majice. Rekao sam im da imam porodicu, atelje kod kuće… „Iznajmićemo ti mi kuću. Dovešćemo ti porodicu”, odgovorili su. Isto veče sam zvao Deliju, koja se s tim odmah saglasila jer je mislila i da ovo ovde ne miriše na dobro, s namerom da posle vidimo šta ćemo. Ovde je bila vrlo uspešna i obožavala je Jugoslaviju, ali već su počeli da joj zameraju što je Rumunka. Zato se valjda i nije osećala komforno. Sutradan sam potpisao ugovor, a za mesec dana su nam iznajmili neku kućerinu i uskoro su „ovde” doleteli i kćerka Ana i Delija. Kada smo posle godinu i po dana napravili izložbu na LASALLE College of the Arts, njegov osnivač mi je ponudio i da počnem da predajem. Ulagali su baš tada puno u kulturu i zahvaljujući tome dobili smo ubrzo „permanent resident”, ali na pasoše Jugoslavije, zemlje koja je u međuvremenu nestala. Kada su nam ponudili i državljanstvo, morali smo ipak da se odreknemo prethodnog, što je tada već značilo državljanstva Srbije i Crne Gore. Kako je to izgledalo, svedoči i to što nas je ambasadorka, koja je bila iz Crne Gore, primila u pidžami.

* Singapur je izgleda u to vreme bio dovoljno otvoren za vas umetnike. Koliko je to uticalo na to da budete dobro primljeni?

– Došli smo u pravo vreme. Pre toga su skoro trideset godina gradili ekonomiju i infrastrukturu i nisu mnogo marili za kulturu. Ali sve se promenilo kada je došao čuveni ministar za kulturu Džordž Jo. Imali su mnogo para, ali nisu imali ljude. Pošto smo Delija i ja već imali izvestan ugled, ja sam već i predavao i oni su to prepoznali. Ubrzo sam postao i dekan. Isto kao i ovde, gde sam bio u kontaktima s galerijama, kolonijama, i tamo sam bio puno aktivan. Uvek sam bio zainteresovan da ostvarim komunikaciju sa umetnošću, ne da je samo pravim. A njima je to trebalo.

* Kada ste rekli da ste doneli stvari u Singapur, rekli ste „ovde”. Gde je vama „ovde”? Šta je vaš grad?

– Teško je to pitanje. I dalje mislim da je Pančevo moj grad. Čitav moj rad, sve o čemu razmišljam ili na čemu radim, zasnovano je na toj dislociranosti. Teško je odrediti granicu šta ti je dom, šta ti je kuća, šta ti je zemlja, gde stanuješ, gde živiš. Tamo sam 32 godine, ali nikada nisam prekidao veze. Pančevo je grad koji me je formirao, kao što me je i Bukurešt formirao tokom studija kada sam bio jako mlad. To ne može da se zaboravi. Ali je isto to grad koji nikada nije pitao šta radim. Prijatelji da, i ljudi koji su me cenili. Izlagao sam u Beogradu i Novom Sadu, ali do sada nikada u Pančevu. Jedino su moja dela bila uključena u grupne izložbe, ali bez toga da me pitaju. Ne mogu da kažem da je grad baš žalio što sam nestao. Ali meni to nije smetalo. Nisu oni meni izmislili Pančevo, niti neko može da mi ga uzme. To je moj grad.

* Kritičari, kada razmatraju vaše delo, uvek se bave tom dislociranošću. Jeste li promenili inspiraciju posle odlaska?

– I kad nisi umetnik, kad promeniš sredinu, ti si sunđer, upiješ nešto, iskoristiš nešto, promeniš se, iznenadiš se. Po prirodi sam znatiželjan. Kad nešto otkriješ i kad misliš da može da ti koristi, ne samo da te to iznenadi nego te i zapita. Ja sam Milenko i u Aziji. Ja nisam azijski Milenko. Ali sam tamo nešto i doprineo. Ipak puno stvari mi se i „lepilo” bez namere. Ja i dalje istražujem svoju sliku, svoju skulpturu, svoju inspiraciju. Kao i bilo gde. Provodili smo i po tri meseca u Los Anđelesu, sada u Berlinu. Kud god da odem, ja nešto primim. Tamo u Singapuru ima ljudi koji su došli još za vreme sankcija, ali koji su tamo još uvek privremeno. Samo je ovde dobro. Nikada nisam imao to osećanje privremenosti. Nije možda prava reč da sam integrisan, ali sam imao sreću da budem prisutan.

* Možda je to doprinos umetnosti, posebno slikarstva, koje se razume bez reči.

– Tačno. Mada njima nije lako da razumeju to šta radim. Ali poštuju to. Imao sam sreću da „upadnem”, da doprinesem i onome tamo, a ne samo da budem svedok. I onda, kada si zauzet, ne razmišljaš mnogo o tome. Nisam neko ko ima nostalgiju. Kada dođem ovamo, često se osećam kao da nikada nisam bio tamo. Iako sam tamo 32 godine i uopšte ne pričam srpski, jer i s Delijom razgovaram na rumunskom, to se ne primećuje. Dosta čitam i na srpskom i nije mi jasno kako neko zaboravi kako se nešto kaže. Kad sam ovde, ja sam ovde. Kad sam tamo, ja sam tamo. U Los Anđelesu sam u Los Anđelesu. U Berlinu – u Berlinu. Sve to ja mogu nekako da svarim.

* Za vas je karakteristično da serijalima slika iz pojedinih perioda dajete naslove. Da li je bilo slučajno što je to bilo „Gradilište” nakon odlaska?

– Nije. Ali prva serija radova tamo se zvala „Home” (dom). Preispitivao sam se gde sam to ja, ko sam ja. Bio sam u Rumuniji pet godina, pa sam se vratio. Pa sam otišao tamo. To pitanje je bilo normalno. A „Gradilište”, kao izgradnja, bilo je nastavak toga. Svi su mislili da je to zbog toga što se Singapur stalno gradi, ali prva inspiracija je vezana za Tursku, to jest Troju, gde se nalazi brdo koje je namerno odsečeno kako bi se prikazali slojevi raznih civilizacija koje su nestale. A i moja zemlja je nestala i tada sam razmišljao o tome koliko je civilizacija uništeno, koliko gradova, koliko ljudi… A mi gradimo i dalje. A onda sam na putovanju u Radžastanu, u Indiji, kada sam prolazio kraj jedne ciglane, zaustavio vozača i izašao jer to je bila ista ciglana kao u Ferdinu. Ista. Tu se stvorila ta ideja o graditeljstvu. Rušimo, ali istina je da još više gradimo. I to je zajedničko. Tu distanca ništa ne znači. Ranije nije bilo ni automobila, ni aviona, a ljudi su razmenjivali iskustva o graditeljstvu. Kada sam počeo da radim „Gradilišta”, stalno sam hteo da izbegnem naraciju jer sam osećao da sam potpuno nekonkurentan u odnosu na fotografiju, video, film. Ja imam jednu sliku, kao jednu fiksiranu rečenicu. Meni treba trideset slika da napravim „roman”, a oni to rade u deset sekundi ili deset minuta. I onda sam razmišljao kako da napravim sliku koja nema naraciju. A onda se tu uplela još jedna privatna priča. Meni je maternji jezik srpski, drugi jezik mi je bio nemački, a onda sam naučio rumunski bez ikakvog predznanja. Na kraju, kada sam stigao u Singapur, nisam znao engleski i onda sam ga naučio. Shvatio sam da je rečnik moj najbolji prijatelj. Sve znanje je spakovano u rečnik. Ali u pitanju
je alfabetski red, tu nema priče, sve je fragmentirano. Tako sam došao na ideju da napravim sliku od svih sećanja, elemenata, da ih sve pomešam. To je u umetnosti moguće. Nije moguće u životu. Uveo sam strukturu rečnika u novi serijal „Rečnik vizuelne umetnosti”. A sad radim „Apstrakcije za početnike” koje imaju istu strukturu.

* Koliko vam je značio rad sa studentima? Kako ste komunicirali s njima, s obzirom na to da su u pitanju različita iskustva i kulture?

– Oni nisu imali dobre pedagoge. Zato sam nastojao da angažujem svoje bivše studente privremeno kao asistente, na dve-tri godine. Hteo sam da vidim da li imaju sposobnost da predaju. Neko može da bude dobar umetnik, ali da bi bio dobar profesor, mora da ima sposobnost i da deli svoje znanje. Uspeo sam da napravim dobar tim. Uveo sam i grupne kritike. Na prvoj su plakali jer u njihovoj kulturi javna kritika znači gubljenje obraza. Iako je u početku bilo teško probiti tu barijeru, i oni su počeli da učestvuju u stvaranju nečega i tako se stvorila dobra energija. Bilo je prelepo. Pored toga, kada si s mladim ljudima, ne možeš da budeš star. Moraš stalno da se nadgrađuješ, ne možeš da kažeš: ne znam. Bio sam fokusiran na svoju umetnost, ali sam stalno tražio reference za njih – šta da gledaju, šta da čitaju. To čoveka održava. A ono što sam im pored toga pružao, a što nisu imali, jesu demonstracije. Kako se crta, kako se slika… To je za njih bilo otkriće. Azijati osim osnovnih boja ne percipiraju sive nijanse, boje između. To su od mene naučili, da mogu da mešaju boje i da stvaraju milione drugih boja. Imao sam i tu sreću da mogu da menjam program studija. Najpre je na slikarstvu bilo njih dvadesetoro, a posle nekoliko godina ostajalo je samo po troje jer su neki hteli da budu vajari, drugi keramičari, zatim grafičari… Zato sam pri izradi akreditacije ukinuo te sekcije i uveo diplomu bačelora ili mastera za vizuelne umetnosti. Jer ako ne probaš sve, ne znaš čime želiš da se baviš. Time su se oduševljali i profesori iz drugih zemalja. Ali upravo zbog otpora profesora koji se plaše da će izgubiti posao, to je nemoguće uraditi tamo gde postoji tradicija studija slikarstva i po 300 godina.

* Da li ste sada singapurski penzioner?

– Nisam, iako imam 72 godine. Trenutno sam profesor emeritus. Pošto sam već bio oformio studije vizuelnih umetnosti, posao se pretvorio u administraciju i to me više nije interesovalo. Rektoru sam saopštio da sam dosta uradio za trinaest godina, ali oni sami su mi potom dodelili tu titulu na osnovu svega toga što sam uradio za njih, a već sam
tada imao 60 godina. Više ne predajem, ali imam i dalje platu dekana. To mi omogućava da budem stalno u ateljeu. Radim i međunarodne projekte, izdajem časopis… Tamo i ne postoji penzija u našem smislu, nego je u pitanju osiguranje u vidu štednje.

* Pošto očigledno nema prave penzije, šta trenutno radite kada je umetnost u pitanju?

– U Singapuru ću 17. juna otvoriti samostalnu izložbu sa sedam većih slika, ali i trideset digitalnih printova. Njih sam počeo da radim za vreme kovida kada mi je ceo atelje bio zatrpan jer smo započeli renoviranje, a radnici nisu mogli da dolaze. To je i dalje deo serijala „Apstrakcija za početnike”. Onda 1. jula sledi velika izložba sa još dva
umetnika. Pa onda u septembru izložba…

* A kada je Pančevo u pitanju, šta vas stalno vraća ovamo?

– Uglavnom ljudi. Ono je za mene oaza u kojoj sam odrastao. Ta atmosfera, taj duh su ostali za mene neka oaza. Kad se vratim, kao da nisam ni odlazio. Jedino što uvek žurim.

(Pančevac)

TCR ŠAMPIONAT U AUTOMOBILIZMU: Borković sa naprslom šakom osvojio bodove u Belgiji! FOTO

DANAS OBELEŽAVAMO VAŽAN PRAVOSLAVNI PRAZNIK: Ova tri stara običaja valja ispoštovati! VIDEO