„Tek nakon izdanja knjige Helikopter na glavi imao sam čast da upoznam Sašu Popaza. Dao mi je ovaj intervju koji je objavio jedan hrvatski rok portal. Saša je krenuo s pevanjem u Studentskom 1958. Upravo je to onaj mlađi koji po rečima Vojkana Đorđevića peva Litl Ričarda i Elvis Prislija. Saša je danas enciklopedijsko ime, jer je po rečima Siniše Škarice objavio prvi singlić ortodoksnog rokenrola, (pre toga imamo neke singlice Emir Altic 24.000 poljubaca, Ivo Robić Shake Ratlle and Roll).

U tom momentu – kad je on zapevao celovečernji rok pop repertoar, umesto klasičnog repertoara u Studentskom gde su svirali diksi bendovi i pevale se pesme poput Volare, When the saints go marching in – počelo je formiranje nove publike koja sluša samo američki rock and roll.

Zapravo prve publike koja sluša rokenrol u Pančevu i koja nema svest o tome da je rokenrol publika. U tom momentu svest o tome da je roker, da živi rok život i svira rok muziku ima u Jugoslaviji samo Mat Collins. Svest o tome da je ne samo pevač već i roker, po svemu sudeći u tom momentu nije imao ni Saša Popaz. Niko nije mogao da predvidi da dolaze Bitlsi i Stounsi. Ali, instinktivno i publika i Saša Popaz sve više obraćaju pažnju na Elvisa, Litl Ričarda. Za razliku od 1957. gde je Vojkan samo ubacivao deset pesama Tomy Steela u svoj jazz repertoar, 1958. pre svega zahvaljujući Saši Popazu večeri rock muzike postaju tradicija. Još ne postoje rok bendovi. Pevače prate diksi bendovi. To još nije zvuk električnih gitara, ali super, tu su bubnjevi, mnogi ostali jos od pre Drugog Svetskog Rata, i predratne jazz scene koja je posebna priča i zaslužuje poseban odeljak.

Samo su klinci slušali rokenrol, ali bilo ih je sve više i više. Odbijali su da slušaju diksi koji slušaju stariji. Pričamo o Studentskom epicentru urbanog Pančeva. U tom momentu u Studentskom je jedan od redovnih gostiju mladi novinar Pančevca koji uređuje svoju stranu Miroslav Mika Antić. On je vrlo dobar prijatelj i ljubitelj muzike Saše Popaza i Vojkana Đorđevića. Pokrenuće narednih godina u Novom Sadu gde se i preselio časopis Ritam gde će prve intervjuje da daju Vojkan, Saša, Karolj Metikoš iz Zagreba. Mika je 1962. pokrenuo prvi rok časopis u istočnoj Evropi. I Mikina priča je posebna i zaslužuje posebno mesto.

Sem Saše Popaza pominje se i Ražnjatović, ali njegov repertoar nije bio toliko rokerski. Bio je vise pop, ali ne i diski ili jazz.

U tom momentu u Jugoslaviji je postojao samo tada nepoznati mladi pevač Karolj Metikoš buduci Mat Collins u Zagrebu, a u Beograd je iz Zrenjanina stigao Mile Lojpur. U Evropi je postojala britanska scena s Tomy Steelom ali i Clif Richardom, Shadowsima, samo još u Holandiji 1958. postoje Talliman Brothersi, u Italiji Adraiano Celentano. Zapravo ovde nemam mnogo vremena za detaljisanje – scena u Evropi još nije postojala, tek tu i tamo je nečega bilo. Britanija, Italija, Francuska, Nemačka, Norveška, Jugoslavija i to je sve te godine. A i u samoj Jugoslaviji te godine postoji samo jedan rok bend 1958. Regal iz Zagreba i Karolj kao pevač. U Beogradu Mile, U Pančevu Saša. Na drugim mestima ne postoje jos takvi pevači. Na rokerskoj mapi Evrope praistorija rokenrola se odigravala samo u nekoliko gradova Jugoslavije, samo u nekoliko zemalja Evrope, gde je Britanija naravno bila dominatna.

CEO POST MOŽETE PROČITATI OVDE