OSTAVI NEŠTO, DA SE PONOSIŠ TIME: Ovo je za Pančevac poručio Milorad Miki Ćirovski, fotograf, Kačarevac i Parižanin

Kad Mikija pozovete tokom leta, nadajući se da je bar tada iz Pariza došao u svoje Kačarevo, i pitate ga da li je možda „tu“, njegov odgovor je: „A gde bi bio?“. I tada pomislite: „Nije li se ovaj čovek, koji je 1972. otišao da studira fotografiju u školi „Luj Limijer“ u Parizu, stvarno vratio“. Nije, ali je uvek „tu“, radostan kada vidi ljude iz svog Kačareva i Pančeva, dečački usreptao dok se seća da je prvu fotografiju objavio baš u „Pančevcu“, dok potom ocrtava portret Aleksandra Prlje ili prijatelja Engleza, pravog lorda, sa kojim je u nemaštini jeo najbolje omlete,… Bonvivan iz pančevačkih i beogradskih kafana, koji je onda dogurao do počasnog građanina Monmartra. kojih ima svega hiljadu, ali i dobitnik nagrade u najeminentnijem foto-magazinu Francuske. Čovek koji je svojim čekovima isplatio dugove za isticanje table Skadarlije i tako obnovio pobratimstvo srpske boemske četvrti sa Monmartrom. Čovek koji je rešio da zainteresuje gradonačelnika Monaka da napravi predstavljanje srpske kulture u mondenskom letovalištu.

U svim tim pričama, na moje jedva umetnuto pitanje o tome kako je i fizički i emotivno preživeo biranje fotografije za izložbu povodom pola veka Kulturnog centra Srbije u Parizu, i šta je bio kriterijum, jednostavno je odgovorio „događaj“.

– Bilo je na hiljade književnih večeri, ali Danilo Kiš je sam po sebi događaj, kao i Kusturica na primer… Prvi put sam pažljivo pregledao arhivu osam meseci. Dešavalo mi se da me sve to toliko uzbudi da ne mogu da spavam. Pratili su me svi ti ljudi. Ovaj nije živ, onaj nije živ… Kad vidim Aleksandra Prlju koji me je uveo u Centar. On je u to vreme bio jedan od najboljih diplomata. Govorio je odlično engleski i francuski, dovodio je Francuze da im pokazuje jugoslovensku kulturu, imao je kontakte sa najboljim francuskim novinarima. Bio je u to vreme jači diplomata od ambasadora Niaza Dizdarevića. A bio je i bonvivan. Moj otac, koji je tada bio šef beogradske „Kasine“, bio je prijatelj sa njim i poslao me je kod njega da mi pomogne da stignem do Pariza. On će biti i prvi direktor Kulturnog centra. Obezbedio mi je stipendiju, ali sam pukao na prijemnom. Vratio sam se u Kačarevo. Koja je to bruka bila! A onda sam skupio materijal sa prijemnih u prethodnih 10 godina i doneo to ovde u koferima i sledeće godine položio. Saša (Prlja) mi je tada rekao „Bravo, Mikiano“, kako me je zvao, i povodom toga sazvao koktel. Došli svi dopisnici, iz Vjesnika, Oslobođenja, Novosti, pa ljudi iz ambasade, njegovi prijatelji… Nazdravljali su jedinom Jugoslovenu koji je upisao fotografiju na „Luj Limijeru“. A meni lepo. Ali kada si mlad, malo si i glup. Pomislio sam da sam neka faca. Ali posle dva, tri meseca sam shvatio ulogu „važne ličnosti“ kada mi je rekao da je stvar bila u tome što je na istom konkursu bio i sin Niaza Dizdarevića, koji je pukao. I zamisli, ovaj je slavio što je ovaj pukao, a ne moj uspeh.

– U „Luj Limiejeru“ sam učio, pre svega, elementarnu fotografiju, ali se tu i kanališeš na portret, pejzaž, akt, reportažu… I ja sam već tada znao da idem ka reportaži. A već sam znao sa 14-15 godina i da hoću da se bavim fotografijom. Tada sam dobio prvi foto-aparat „Zorku“ od zeta iz Beograda. A znao sam da hoću baš u „Luj Limijer“ kao najbolju školu. Posle studija sam odmah mogao da dobijem njihovo državljanstvo pošto sam se oženio Francuskinjom. Ali moj otac je sina poslao da se vrati, a ne kao danas, da decu šalju da im se ne vrate. Nisam mogao da izdržim da mi roditelji pate i došao sam za Kačarevo. Trebalo je da počnem da radim u Tanjugu na mestu Titovog fotografa Žike Vučića. Ali pošto nije otišao u penziju, Prlja me je povezao sa Vitom Sudarskim koji je tada bio direktor Dnevnika. Nisam hteo da idem za Novi Sad, pa mi je Vita na kraju našao posao u Kulturnom centru u Pančevu. Bio je to lep period. Ipak na kraju sam stigao do Tanjuga. I tako sam 1991. završio i na Kosovu 100 dana, a zatim u Kninu kad je tamo bio kapetan Dragan. Razmišljao sam „čemu sve to?“ i odlučio da i žena, i dve kćerke i ja idemo za Francusku..Uspeo sam usred avgusta da upišem specijalizaciju za „hipermedije“, to jest objedinjavanje informativnih podloga. Potom sam bio direktor „Tanjug pres internšnela“ oko godinu dana. A onda me je moj drugar, urednik fotografije u AFP-u, angažovao da radim vikendom što se plaća kao prekovremeni rad. Ali, kada sam hteo da kupim auto, shvatio sam da je za to potrebno da budem zaposlen za stalno i mislio sam da to nije problem. Moj drugar mi je tek posle mesec dana izbegavanja rekao da nemam šanse jer sam „mator“. Sa 42 godine! I tako sam nastavio da tezgarim.

– Na ovoj izložbi u Parizu u pitanju je arhivsko-dokumentarna fotografija. Novinska fotografija je fotografija dana. Ona ne živi dok je ne vežeš za neki događaj. U mojoj arhivi je mnogo predivnih fotografija vezanih za događaje u Pančevu koje nikada nisu objavljene. Planiram da nešto uradim sa tim fotografijama iz „Nedeljka“, „Prosvetarca“… To su emocije u kojima možeš da prepoznaš ljude. Na primer, kada vidiš jednog Žuleta, Zorana Rotara, Stanka Zenga, vidiš priču. Imam i Momu Praušiića, Vukajla, mog kuma Šestara. Imao sam sreću da registrujem te događaje.

– Dobar primer za to je moja serija fotografija „Spavači“ koje sam radio od 1983. do 1986. u vozu od Kovačice do Beograda. Fotografisao sam spavače kako zaista spavaju i donosio im te fotografije da ih komentarišu. A onda sam ih škljocao na prazno jer su se već nameštali kao da spavaju. Tako sam postao deo njih. Valjda sam zato i dobio nagrade za te fotografije, pa i u najčuvenim francuskom magazinu „Foto“. A izložba na Dunav stanici je bila jedan od prvih foto-hepeninga. Hteo sam da se zahvalim tim ljudima koji su mnogo učinili za mene i dozvolili mi da ih škljocam. Napravio sam izložbu na  peronu i rekao sam im da ko prepozna sebe, može da odnese fotografiju. Postavili smo i dugačak sto na peronu sa koktelom….. Prvi put je tada šef stanice izgovorio „Dobro jutro, dragi putnici! Ovo je koktel za vas“. Ujutru u 6 sati izlazili su krmeljivi a čekao ih je koktel. Popili bi piće i pitali koliko to košta. Kakvo je to poštenje bilo. A izložba je trajala dok je trajala, kako je i bilo najavljeno, to jest dok nisu uzeli svoje fotografije. Ali možda je to izložba koja najduže traje jer sam siguran da te fotografije vise i dalje po kućama Kovačice, Debeljače, Crepaje…

– Jeste, posebno drugi deo koji će biti na jesen. Meni, možda, najdraža fotografija je ona sa Roberom Duanoom, jednim od najjačih fotografa Francuske. Imao sam sreću, pošto je radio u Agenciji Rafo i dolazio kod nas da drži predavanja o reportažama, da ga upoznam i da potom postanemo prijatelji. Najpre me je kao studenta pozvao da mu pomognem da škljocam u nekom džez klubu na Monparnasu. Trebalo mu je najviše deset dobrih fotografija, a ja sam mu odneo 20 i tako je krenulo. Ta fotografija sa mnom mu je stajala u spavaćoj sobi, što sam saznao tek posle njegove smrti jer je njegova kćerka tražila ko je lik sa te fotografije. Značio mi je mnogo i zbog toga što je ponekad znao da mi kaže, kada smo radili reportaže, da je to smeće. I onda shvatiš koliko si uložio sebe, koliko nisi.

– Jesam bio incijator te ideje, ali je na promociji na početku uradio najviše Tanjug gde sam tada radio. Te prve godine imala je mnogo lepšu dimenziju – kulturološku. Ratko Jovanović je napravio skulpturu od slanine, Kačarevo je osvanulo u Rojtersu,Tikeru. Ali ne sa slaninom. Slanina je samo povod za promociju nečega, knjige, izložbe… Ko će da ti objavi slaninu u Rojtersu ili AFP-u? Očigledno ne vredi bacati bisere pred svinje. Na prvih pet manifestacija želja nam je bila da promovišemo Kačarevo, Pančevo, Banat, zemlju… Ali tu koncepciju su prebacili u koncepciju lične finansijske promocije. Kao primer, na Monmartru imamo oko hiljadu flaša vina koje prodajemo i ne daj bože da neko uzme neku flašu jer, između ostalog, 60 posto od prihoda ide hendikepiranoj deci. Ako bi, na i na kraju Slaninijade ostalo hiljadu evra, što to ne bi dali na primer školi. Ostavi nešto nekome da se ponosiš time.

(Pančevac/N. Simendić)