PRIČA O TEATRU DANAS Slobodan Beštić povodom nove predstave „Sanjao sam da sam se probudio“
Prvak Narodnog pozorišta u Beogradu, Slobodan Beštić, spreman je za novi naslov i predstavu „Sanjao sam da sam se probudio“ (po teksu Željka Hubača i u režiji Dina Mustafića) koja će se pridružiti njegovim drugim ostvarenjima na repertoaru matičnog teatra – „Rat i mir“, „Iranska konferencija“, „Zli dusi“ i „Derviš i smrt“.
O predstavi koja će biti na Sceni „Raša Plaović“ kaže u intervjuu za Novosti:
– Literarni predložak napisao je Željko Hubač, četiri sna koja nisu tematski povezana, a jedino što ih vezuje je – pozorište. U svakoj sceni pojavljuju se drugi likovi, dok u sledećoj novi lik kaže da je sanjao prethodnu scenu i da je bio neko drugi. To je otvorena struktura koja je reditelju i dramaturgu omogućila da napravi novu koncepciju. Predstava je priča o pozorištu i u svakoj sceni imamo potpuno drugačije žanrove koji se mešaju čak i u toku iste scene. Naši tekstovi, takođe su ušli u „tkivo“ predstave: šta sanjamo, koje su nam traume u poslu u profesiji. Ima i jedan song u kome Katarina Jovanović peva opersku ariju „sanjao sam da kasnim predstavu, trčim i ne mogu da stignem“…
Namera nam je bila da se ispriča i gotovo lična, generacijska priča o teatru danas: čemu služi i gde je njegova budućnost. Pa i kako se mi u pozorišnoj industriji osećamo. U nekim scenama tekst je i vizuelno podignut na nivo nemačkog, hladnog i svedenog teatra.
Šta ste detektovali kao probleme u funkcionisanju savremenog pozorišta?
– U prvoj i poslednjoj sceni najviše se vidi: probe se prekidaju u kojima se mi kao glumci „privatno“ posvađamo i onda govorimo kako nam je u poslu dosta lošeg teksta, da moramo sve na brzinu da radimo, da nikada ne dolazi kostim i dekor na vreme, kako nas teraju da igramo bolesni i da nam je preko glave reditelja koji gledaju samo svoje predstave… Tu se, zapravo, razotkriva pozorišni mehanizam jedne institucije. Hubač je kao nekadašnji direktor Drame, imao priliku da sa druge strane, doživi različite situacije sa glumcima, tehnikom, upravnicima. U samim scenama napisao je jednu vrstu kritike očajnog umetnika (glumca, reditelja, pisca) koji ne može da se ostvari, jer vreme u kome živi traži nešto drugo. Ili nije dovoljno komercijalno, ili je suviše komercijalno, a nije umetnički… Tako da se svaka od scena zvršava – samoubistvom. Urađeno je duhovito, uz ironijski otklon kako se glumci ponašaju na probama i u tim sitacijama reaguju svojim besom, sujetom, zauzećem. S duge strane, i kako sve te službe koje opslužuju pozorište imaju svoje ideje kako to treba da se radi ili ne treba. I onda nastaju neke vodviljske, komične situacije.
(Pančevac/Novosti)
