RUKOMETAŠ IVAN DISTOL BORAC ZA PRAVDU!

Oduvek je Pančevo moglo da se ponosi sjajnim rukometašima. Jednostavno, ta lepljiva lopta pustila je korenje na obali Tamiša i „zarazila” mnoge mlade ljude u ovom delu sveta. Jedan od onih koji nisu odoleli izazovima te čarobne igre jeste i junak naše priče.

Veći deo života je proveo u rukometu, gotovo tri decenije, imao je mnogo uspeha, igrao u mnogim klubovima, a u stvari, kako sam kaže, rukomet uopšte nije voleo.
Ovo je priča o Ivanu Distolu, sjajnom desnom beku, neumornom borcu za sportsku i životnu pravdu, večitom buntovniku, ali i čoveku uvek spremnom da pomogne. Ovo je priča i o fizioterapeutu koji svoj posao voli iznad svega. I oduvek je maštao o njemu…
Ivan Distol je rođen 28. januara 1982. godine, a rukometom je počeo da se bavi u OŠ „Goce Delčev” u Jabuci, kao učenik petog razreda.

Zaigrao je i u prvom timu popularnih „žuto-crnih”, kod trenera Nikole Markovića, a onda je sreću i pravdu počeo da traži u mnogim drugim klubovima.
– Rekli su mi da za mene nema mesta u timu, pa sam krenuo u putešestvije. Najpre sam otišao u kačarevačko „Jedinstvo”, igrao sam na dvojnu registaciju i u Jabuci, bio sam klinac… Majka mi je umrla 2000. godine, život je u tim trenucima bio baš komplikovan. Rukometni put me je tri godine kasnije odveo u Vršac, gde sam proveo četiri sjajne sezone. Treneri su mi bili Milan Krstić i Ilija Vignjević. Iako drugoligaši, igrali smo i polufinale Kupa Srbije. Uporedo sam i studirao na Višoj medicinskoj školi u Zemunu – prelistava Ivan i tužne, ali i lepe listove sećanja po glavi.

Junak naše priče se otisnuo i u rukometnu pečalbu. Bio je u Austriji, pa na probi u Dubaiju, odigrao je polusezonu u kragujevačkom „Radničkom”, kratko vreme je proveo i u Doboju, a onda je usledio povratak u Srbiju.

Dok je Ivan igrao za „Spartak” i nemilice tresao mreže rivala, mnogi ljubitelji rukometa u Pančevu sa setom su gledali njegove partije u dresu popularnih „golubova”, sve nadajući se da će ga ponovo videti i u „žuto-crnoj” opremi pančevačkog kluba.
– Vratio sam se u „Dinamo” kada se klub vratio u elitu. Trener je bio Ivan Petković, bili smo vicešampioni Srbije, igrali smo SEHA ligu. Bilo je to lepo vreme za pančevački klub. Poslednjih sezona sam sarađivao i s Nenadom Kraljevskim, a zvanično sam se od igranja za „Dinamo” oprostio u junu ove godine. Sada sam registrovan za Rukometnu akademiju „Dinamo”. Ne igram, ali spreman sam da pomognem ako zatreba – uvek je tu za prijatelje Ivan.

Gotovo ceo svoj život je proveo u rukometu, a sada, kada podvuče crtu ispod svega što je postigao, ima jako zanimljiva razmišljanja…

Nije lako baviti se vrhunskim sportom, a uporedo studirati i polagati ispite. Nema mnogo tako pozitivnih primera u našoj zemlji, ali Ivan Distol svakako jeste.
– Oduvek sam imao dve želje, još kao klinac. Da budem ili plastični hirurg ili maser. Eto, ovo drugo mi se ostvarilo. U periodu kada sam se vratio iz Dubaija, nisam imao ni klub ni posao, pa sam to vreme iskoristio da diplomiram na Višoj medicinskoj školi. Kao civilni vojnik radio sam u pančevačkoj bolnici kao fizioterapeut, tu sam završio i pripravnički staž. Počeo sam da radim u firmi „Fizio balans” kod mog najboljeg druga Marka Pejakovića, ali pošto je on otišao u Norvešku, moj kolega Bojan Vukomirović i ja smo preuzeli firmu, koja se sada zove „Bodi balans” i eto uspešno radi već dvanaest godina. Imamo mnogo posla, ali najvažnije je da su klijenti zadovoljni. Često mi se pacijenti smeju, kada dođu s nekim problemom, ja kažem: znam, sve sam ja to imao kao igrač – ponosan je Distol na svoj pređeni put, ali i na svoja trenutna postignuća.

Ostao je u stručnom štabu Rukometnog kluba „Dinamo”, radi kao fizioterapeut i ima mnogo hvale za igrače, ali kada je sport kao sport u pitanju, njegova ljubav je tenis.

– Moj sestrić Todor Veljković ima četrnaest godina i trenira u Rukometnoj akademiji „Dinamo”. Ja ga još nisam gledao nijednom, ne želim da mu stvaram bilo kakav pritisak, ali kažu da je jako perspektivan. On je sada u tim godinama mnogo zagriženiji nego što sam bio ja sa svojih četrnaest. Todor je već pozivan i u reprezentaciju Vojvodine, ali o njegovom talentu, dok se sam ne uverim, neću mnogo da komentarišem – opet baš ono što i misli kaže junak naše priče.
Ivan Distol – buntovnik časnog srca. Uvek s razlogom. Čovek koji nikada nije bio „u kalupu”. Nezavisan i svoj. Ljudina! A o tome će vam najbolje reći njegovi iskreni saborci i pacijenti…

(Pančevac/A. Živković)