NEKA JE VEČAN POMEN DRAGOM PROTI MILOVANU

Pančevački paroh u penziji Milovan Glogovac i otac Nebojše Glogovca preminuo je 16. februara,  a juče  je sahranjen na Starom pravoslavnom groblju u Pančevu. Opelo je posle Zaupokojene Liturgije održano u manastiru Vavednje u Beogradu. Na opelu su učćeše uzela tri arhijereja, 12 sveštenika i 4 đakona. Bilo je molitveno prisutno još oko 40 sveštenika i pun hram vernog naroda. U Pančevu je u 14 časova služen pomen posle koga je i sahranjen. I u Pančevu je bilo isto tako mnogo sveta i oko 30 sveštenika.

U celosti objavljujemo besedu kojom se prisutnima obratio protojerej-stavrofor dr Save B. Jovića.

Vaša Preosveštenstva, časni oci,  visokoprepodobna mati igumanijo, sestre monahinje, draga braćo i sestre, svi mi zajedno, sa ožalošćenim srodnicima prote Milovana, sabrali smo se danas u ovoj svetinji da se od njega oprostimo, da mu zahvalimo za sva dobra koja je učino i da se za njega Gospodu Bogu pomolimo.
On odlazi od nas, ali, u isto vreme, i ostaje sa nama. Biće u našim molitvama, u našem sećanju jer među nama ostaje njegova životna knjiga koju je pisao u našim srcima i koja počinje 27. septembra, kada se, na Vozdviženje časnoga Krsta, 1942. godine, rodio u Dramiševu kod Nevesinja, u Hercegovini, kao drugo od četvoro dece svojih roditelja Gavrila i Darinke, i završava se na Svetog Simeona Bogoprimca ove godine, kada je usnuo u Gospodu.
Još u toplom krilu  svojih roditelja, prota Milovan se upoznao sa Gospodom i Spasiteljem našim Isusom Hristom, Koga je zavoleo ispred i iznad svega i kome je sve vreme svoga života verno i odano služio.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu i Nevesinju, potom odlazi u Beograd gde se 1957. godine upisuje u Bogosloviju Svetog Save, koju uspešno završava 1962. godine, kada nastavlja svoje bogoslovsko obrazovanje na Teološkom fakultetu u Beogradu. U međuvremenu su ga pozvali na odsluženje vojnog roka, posle koga je diplomirao na pomenutom fakultetu 1968. godine. Iste godine se venčava sa Milenom Samardžijom, iz Nevesinja, sa kojom, po rukopoloženju, odlazi na parohiju u Trebinje gde je zaorao svoju duboku pastirsku brazdu i neustrašivo svedočio Hrista Gospoda uz mnoga iskušenja koja su ga snalazila.  Bio je primer nepokleka i odanosti Hristu i pravdi Njegovoj.

Godine 1975. iz Trebinja dolazi u Banat gde mu blaženopočivši episkop Visarion poverava parohiju u Opovu, odakle ga, uvidevši njegove sposobnosti, već sledeće godine, premešta u Pančevo i postavlja na parohiju pri hramu Uspenija Presvete Bogorodice. Ceneći njegov trud i rad na ovoj parohiji, nakon deset godina, isti Arhijerej mu poverava Prvu parohiju pri Uspenskom hramu i postavlja ga za starešinu ovoga hrama na kojoj dužnosti je ostao do penzionisanja.
U Pančevu dolazi do punog izražaja njegova delatna vera. Redovno je i usrdno bogoslužio i propovedao, ali snaga njegovog primera bila je jača od bilo koje reči. Sve vreme se trudio da svetlošću Hristovom prvo sebe prosvetli, a potom nenametljivo i druge.
Pored redovnog bogosluženja i pastirskog poučavanja, on je brinuo o Pančevačkom srpskom crkvenom pevačkom društvu, najstarijem pevačkom društvu kod Srba, zatim o bogatoj biblioteci, crkvenim dragocenostima i vrednim portretima koji se čuvaju u pančevačkoj Crkvenoj opštini.
Godine 1986, pri Svetouspenskom hramu pokreće tribinu „Duhovni razgovori“ na kojoj učestvuju mnogi teolozi, akademici, pisci, pesnici i drugi naučni i kulturni delatnici. Zbog ovog angažovanja tadašnje vlasti ga ne ostavljaju na miru i sve čine da tribinu ugase, a njega zaplaše. I naravno da ni u jednome nisu uspeli, jer je on znao svoj cilj – spasenje sebe i onih koji su mu povereni – i tome je težio ne strahujući od bilo kakvog njihovog kažnjavanja. Čak je još istrajnije i čvršće išao Hristovim putem dostojanstven i postojan u molitvi, radujući se sa radosnima i tugujući sa ožalošćenima, boreći se da dobrim uvek pobedi zlo (sr. Rim 12,12,15), i u tome je uspevao.

Po ugledu na slavnog katihetu, nacionalnog radnika, pesnika i paroha pančevačkog, protu Vasu Živkovića, otac Milovan je svim učenicima bogoslovije i studentima Bogoslovskog fakulteta iz Pančeva obezbeđivao stipendije i roditeljski brinuo o njima.
Svojim problemima nikada nije hteo da opterećuje druge, ali jeste drugima njihove brige i nevolje olakšavao. Ovu svoju plemenitu osobinu je sve vreme pokazivao, a naročito devedesetih godina prošlog veka, po izbijanju građanskog rata i bombardovanja 1999. godine, kada se neizmerno žrtvovao za sve one Srbe koji su izbegli sa svojih ognjišta, pomažući im i ublažavajući njihove nevolje.
Pored duhovnog rada on je, uz pomoć svojih saparoha, obnovio Uspenjski hram i crkvenu portu boreći se, zajedno sa bratstvom da se crkvena imovina, koja je „vo vremja ono“ od strane režima bila oduzeta, ponovo vrati Crkvi, kao njenom zakonitom vlasniku, i vraćena je.

Vera mu je bila stamenija od hercegovačkog kamena, ali i šira od ravnice banatske, koju je svim svojim bićem zavoleo i gde je odlučio da počiva do opšteg vaskrsenja.
Za njegovu sveštenopastirsku brazdu može slobodno reći da je bila duboka i plodna, zbog čega je i odlikovan najvišim svešteničkim odlikovanjem, pravom nošenja naprsnog krsta, koji je bio vidljiva strana onog krsta koji je on sve vreme nosio u svome srcu. Pored mnogih svetinja koje je posetio, Gospod ga je udostojio da vidi i Svetu zemlju, pokloni se i bogosluži u tamošnjim hramovima.

Kroz ceo njegov život, od Trebinja do Opova, Pančeva i Beograda, protinica Milena mu je bila iskrena saputnica; trudeći se da sva iskušenja zajedno savladaju snagom Hristovom i rečju svedočenja svoga (sr. Otk 12,11).

Gospod im je podario dvoje dece, Nebojšu i Bojanu, a kroz njih i četvoro unučadi. Nebojša je prerano, 2018. godine otišao u večnost, i taj rastanak su kao roditelji teško podneli, ali nisu bili neutešni, već su poput upaljenih voštanica uznosili svoje molitve Gospodu da ih udostoji da se sa njim jednog dana sastanu u Carstvu nebeskom. Protinica Milena se na Mitrovdan 2019. godine upokojila, i nadamo se da ju je Spasitelj, zajedno sa Nebojšom, primio u Svoje toplo naručje.
Isto tako, molimo se Gospodu, da i protu Milovana, zajedno sa njima, nastani u Svom večnom blaženstvu, jer su se, kako kaže Sveti apostol Pavle, vladali i živeli dostojno Boga (sr. 1. Sol 2, 12).

Neka je večan pomen dragom proti Milovanu i da Gospod uteši njegovu kćerku Bojanu, zeta Vula, snaje Minu i Milicu, unuke: Gavrila, Miloša, Luku i Sunčicu-Mariju, sestre Milku i Ljilju, njihove porodice, mnogobrojne srodnike, verne njegove parohijane i sve one koje je prota Milovan voleo i koji su njega voleli. AMIN!

19. februar 2024. Beograd

Protojerej-stavrofor
dr Savo B. Jović

POSLEDNJE ZBOGOM Ispraćaj protojereja MILOVANA GLOGOVCA na večni počinak