Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresnentne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, a trenutno se nalazi u Norveškoj.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

A ovako je, prema Dušanovim opažanjima, izgledao 15. dan njegove rute od Brisela ka Moskvi, kada se našao nadomak Oslu…

– Danas se radujem, jer sam baš blizu glavnog gradu Norveške, postojbini Telenora. Ali Norveška nije poznata samo po Telenoru, ona je zemlja Tura Hajerdala, koji je plovio okeanom na splavu „Kon Tiki“. I zato sam samo vozio i vozio bez većih zaustavljanja jedva čekajući da stignem u Oslo. Taj grad mi je danas centar strasti pa sam shodno tome u glavi preturao misli o tome šta bih u tom gradu sve hteo da vidim – navodi Dule.

I ovaj pustolov je upravo na prvo mesto očekivano stavio muzej „Kon Tiki“.

– Prvu pauzu pravim u Mosu na benzinskoj pumpi. Tu sam morao da potkrepim snagu hranom i da sve to jednim pivom. U nastavku putovanja, a s obzirom na to ds је današnja etapa dugačka verovao sam da ću u Oslo stići pre zatvaranja svih muzeja i da ću zato imati dovoljno vremena za tu vrstu radosti, kao i za obilazak ostalih značajnijih turističkih destinacija. Onо što јe u svakom gradu vredno posetiti na prvom mestu svakako su muzeji. Pored pomenutog „Kon Tikiija“, želeo sam da posetim i muzej Мunk koji ima 1.100 slikа, ukljućujući i čuveni “Krik”. Kada sam se približio Vinterbru nad morem je neprimetno plovilo sunce, neprimetno zbog kišonosnih oblaka, ali bez obzira svakog časa sve mi je bilo novo unaokolo, sve se menjalo, jedino su na obali stojali gradovi, koji su izdaleka ličili na igračke – priča ovaj Pančevac.

Тako radostan trebalo je sam da pronađe najkraći put do Osla.

– Od moguća tri, ako izuzmem auto-put do glavnog grada Norveške odabrao sam onaj koji se prostire bliže obali velike vodene površine, jer sam želeo da se nadišem mora. Vozio sam ćutke i izjavljivao ljubav svom svojom dušom lepoti prirode, koja me je terala da stanem. A onda sam, izdignutom glavom nad guvernalom, pod naletom jata novih misli nastavio dalje, nastojeći da misli u sledećoj pauzi obučem u reči, u skladu sa taktom okretanja pedala. Tako je i bilo, stao sam i drugi put. Osećao sam se oslobođen svega lošeg što doživljavam na ulicama u Srbiji, počev od loših vozača dok vozim bicikl, dok gledam pušače koji bacaju opuške svuda oko sebe, ljude koji pljuju ulicama, političare u medijima koji lažu sve više… Zbog toga me je, što u Norveškoj svega navednog i nenavedenog nema, obuzelo prijatno osećanje. Zato su mi sati prolazili brzo – ističe Milojkov.

A onda je stigao u Oslo i odmah na ulazu u grad video da je kao i svi velegradi i kipući kotao, s bujicama ljudi, u kućama i na ulicama, s prometom koji je pravo vrzino kolo savremene transportne tehnike.

– U tome se, po broju automobila ne razlikuje od ostalih velegrada u kojima sam bio. Naročita organizovanost, rekao bih i neobična, druge je prirode. Oslo je pun biciklista, ima ih kao mrava. Ovaj grad ima i drugih karakteristika, kao što ih imaju i svi gradovi sveta, pun je kafića, a oni nisu ništa manje puni posetilaca od kafića u Beogradu, pa kako smatram, da su kafići i restorani mesta gde sede dokoni ljudi u Oslu sam potražio neko drugo mesto gde sam hteo da sednem. Tražio sam klupu u nekom parku u kojem postoji internet konekcija, i našao sam je. Kada sam se konektovao pronašao sam sve lokacije koje su me zanimale, ali sam i video sajt: couchsurfing.org. Na sajtu sam pročitao kako su kao u mnogim zemljama sveta i u Norveškoj mladi Norvežani uvek spremni da besplatno ustupe krevet u svojoj kući na nekoliko dana. Jedino tako, boravkom od nekoliko dana može da se vidi i uživa u tri veoma posebna prirodna fenomena: polarni dan, polarna noć i polarna svetlost, koja se smenjuje u zavisnosti od područja. Ništa manja radost ne bi mi bila da sam pozvao nekoga sa sajta ko bi me primio na spavanje, ali moj plan nije bio da spavam u Oslu – navodi ovaj pustolov.

Prema njegovim rečima, dobre rute za obilazak svih velikih gradova su i parkovi, pa je prvo otišao u park Vigeland.

– U njemu sam, kao ljubitelj skulptura uživao u predivnim ostvarenjima. Blizu je bio i park Frogner, u blizini kojeg su kuće veoma karkteristične i podsećaju na prizore iz bajki. Prvi muzej u koji sam iz pomenutih parkova pošao bio je Munkov muzej. Do tog mezeja stigao sam kada sam krenuo na sever Osla. Na tom putu nikako nisam hteo da zaobiđem groblje Var Flersers na kojem su sahranjeni pisac Henrik Ibzen i slikar Edvard Munk. Kada sam stigao na obalu mora našao sam Munkov muzej. On se nalazi na samoj obali i izgrađen je tako kao da je kula od karata. Biti u Oslu, a ne posetiti Muzej Vikinških brodova značilo bi kao da nisam bio u Norveškoj. On se nalazi na poluostvu Bigdoi (Bygdoy). Kao klinac čitao sam Hogara strašnog i njegove priče sa Helgom, ali njih dvoje mi svakako nisu poželeli dobrodošlicu. Od vikinških brodova više me je zanimao splav Kon Tiki pa sam potražio istoimeni muzej. Na tom putu naišo sam na nekadašnju Telenor Arenu. Ona važi za najveći zatvoreni stadion u severnoj Evropi kapaciteta 15.000 gledalaca, dok na koncerte stane i 23.000 ljudi – priča Dule.

Dugo očekivani Muzej Tura Hajerdala lako je pronašao, vozeći elitnim naseljem sa prebogatim skupocenim kućama.

– U muzeju sam proveo skoro sat vremena, posle čega sam bio veoma gladan pa sam odabrao jedn od mnogih restorana. Kada mi je konobar predao jelovnik u njemu sam našao nazive više jela. Moje umorne oči nisu bile gladne kada su videle bogatu trpezu. U ponudi su bila: mlada goveđa rebarca, kuvana ovčetina sa sosom, mlada ćuretina, biftek s pečurkama, pečena svinjetina, pržena divlja patka… Da sam bio u mogućnosti sve to bih uzeo i odneo nekom beskućniku koji nema pravo da uđe u elitni restoran, a kamoli da kuša bogatu trpezu. U tom trenutku setio sam se velikog dela Džordža Orvela „Životinjska farma“, koju preporučujem svima da pročitaju. Posle obilaska Osla uputio sam se u Ski i Krostad. Krostad je malo selo koje ima samo jednu prodavnicu, koji drže dvojica Pakistanaca. Oni su, videvši na mojim leđima putanju puta toliko bili divni da su mi servirali hamburger i skuvali nacioalni čaj. Posle zatvaranja proavnice, ušao sam u vreću za spavanje i na klupi sam proveo noć – kaže Dule.

(nastaviće se…)

(Pančevac/J. Filipović)

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Dolazak iz Švedske u Norvešku

Dušan Milojkov krenuo na biciklu iz Brisela ka Moskvi u ostvarenje humane misije