Čačak – Pre nekoliko decenija selo Milićevci kod Čačka, bilo je jedno od najživljih u ovom kraju zahvaljujući rudniku magnezita. Međutim, loša privatizacija a potom stečaj, zatvorili su rudarska okna iako je ruda među najkvalitetnijim u Evropi a zaliha ima za još 30 godina eksploatacije. Da bi zaradili hleb sa sedam kora ovde su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka dolazili i ljudi iz svih delova Srbije, a u teškim poslovima za muškarcima tada nisu zaostajale ni žene. Mirjana Đurović (72) priseća se tih, kako kaže, napornih ali srećnih „rudničkih dana”.

– Muž i ja smo došli iz Ivanjice. Prvo je on dobio posao, a ja sam ostala u selu. Nakon nekoliko meseci i ja sam se odlučila za rad u rudniku iako nisam ništa znala o tome. Radila sam sa ostalim ženama na prebiranju rude, na jednoj rešetki. Po najvećim vrućinama i po najoštrijim mrazevima, u tri smene. Ono što je bilo najvažnije jeste plata koja je bila redovna i od koje smo školovali decu, kaže Mirjana za RINU.

Rudnik magnezita nalazi se na kraju sela, a tu su nekada bile i prodavnica i škola. Dvospratna zgrada u kojoj su tada živele porodice rudara i park, sada doduše uništen, koji se nalazi ispred nje, svedoče da je ovde nekada sve vrvelo od života. Tu se spavalo, jelo, pilo i družilo i iako je posao na iskopavanju i prebiranju rude bio izuzetno težak, nakon radnog vremena svi su iz jame izlazili srećni i zadovoljni.

U neposrednoj blizini nalazi se i nekadašnja upravna zgrada, koju je podigao prvi privatni vlasnik rudnika iz Francuske, kasnije je ona pretvorena u menzu i svlačionicu, a i dan danas tu stoje pojedini delovi garderobe koji su ostali iza rudara.

– Ovde je sada pustinja, tužno je kad uporedimo sliku od pre tridesetak godina i ovu danas. Od ovog rudnika živelo je pet sela, a dva puna autobusa razvozila su radnike. Mesečno se ovde proizvodilo oko 3000 tona rude i radilo se punom parom. Kad sam ja počeo ovde sa radom koristile su se lopata i vile, a onda je sve mehanizovano, pa je posao mnogo bio olakšan. Ipak sve je krenulo nizbrdo pre nekih petnaestak godina. Rudnik više nije bio u zenitu snage, a radnika je bilo sve manje i manje”, izjavio je nekadašnji poslovođa u rudniku, Milisav Damjanović.

Ono što je nekada bilo za ponos danas zarasta u korov, a meštani se nadaju da će za rudnik ipak doći bolji dani i da će se ponovo čuti rudarski pozdrav „srećno”. Oni smatraju da je kampanja protiv rudarenja u Srbiji plod neznanja ili stvar nečijih interesa.

Najgore je što o tome pričaju ljudi koji o rudarstvu ne znaju ništa i koji to pričaju za pare. Oni ne pričaju zašto je rudnik potreban nekom mestu. Ovo ovde je bio siromašan kraj, ljudi su radili u rudniku, zaradili penzije, odškolovali decu, kupili placeve, napravili kuće u gradu, a neki su i dobili stanove, tako da ponavljam, to su samo priče za neke pare, ništa drugo”, izričit je Milisav koji kaže da je nakon zaposlenja u rudniku život krenuo od nule a zahvaljujući tom poslu danas ima sve što mu je potrebno za lep život.

I njegov sin Radenko se slaže sa očevim mišljenjem i ističe da bi voleo da se rudniku da nova šansa.

– Meni bilo drago da proradi ponovo rudnik jer sam porastao na ovom kamenu. Kad bi se to desilo možda bih pronašao sebe u tom poslu ukoliko bi se konačno pojavili neki normalni poslovni ljudi koji bi preuzeli rudnik.

Inače, rudnik magnezita u Milićevcima od 1962. godine posluje u sastavu kraljevačke industrije vatrostalnog materijala „Magnohrom” koja je pre nekoliko godina otišla u stečaj, nakon neuspele privatizacije. Kompanija „Afarak“ iz Finske kupila je najznačajnije celine Magnohroma, kao i rudnike Šumadija i Magnezit sa pogonima eksploatacije i separacije. Trenutno je rudnik u Milićevcima, koji je nekada hranio stotine ljudi, u mirovanju i čekaju se potezi novih vlasnika, a u njemu se i danas nalaze velike rudne rezerve koje bi mogle da budu iskorišćene. Magnezit je ruda kojom je Srbija veoma bogata, a onaj koji se može pronaći u našoj zemlji smatra se jednim od najkvalitetnijih u celoj Evropi.

(Pančevac/RIBNA)

Kukuruz se sav osušio, visoke temperature uzimaju danak na srpskim njivama: Navodnjavanje jedino rešenje ali vode nema