Da li i danas patimo od kulta mora kao jedinog pravog odmora za namučene trudbenike? Ali mnogo toga se i menjalo – od plaža Jadrana pa do srpske letnje meke u Paraliji, od garaža, preko odmarališta, do hotela bar sa tri zvezdice, od dotiranja letovanja pa do podizanja kredita i čekova bar za deset dana pod suncem juga…

Na stranicama „Pančevca” nikada nije bilo više tekstova o potrebi trudbenika da se na godišnjem odmoru obnove za nova pregnuća nego tokom pedesetih godina prošlog veka. „Jer, godišnji odmor nije luksuz. On je potreban radnim ljudima da bi se oporavili i sveži vratili u preduzeće, za mašine, u kancelarije, na skele novih gradilišta, u škole…” A pošto je bio februar 1955, autor teksta „Gde ćemo provesti godišnji odmor?” Aleksandar Malušević apeluje: „Iako još nosimo zimske kapute sa podignutim jakama, kape i rukavice, potrebno je da već pomišljamo na sunce, more, planine, tamne naočare”.

Takva iznenadna posvećenost medija, društvenih organizacija, komiteta i narodnih odbora, tek neku godinu nakon rata, kultu mora na „peskovitim plažama Jadrana”, bila je, u stvari, zvanično zacrtani cilj našeg socijalističkog razvoja. Jer ko još ne bi poslušao njega kada je na mitingu u Splitu još 1946. rekao: „Divna obala naše Dalmacije može da pruži mogućnosti za učvršćenje zdravlja radnih masa svih naroda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Od lepe dalmatinske obale treba da stvorimo oporavilišta i sanatorijume, da svaki koji radi i daje svoj prilog zajednici može da dođe da popravi svoje zdravlje i zatim ponovo, još jače, da prione na rad”. I bez obzira na to da li je naum stvarno bio dobrobit proletera, ili upošljavanje radnog naroda u kršu Dalmacije i izgradnja pansiona i hotela na Jadranu, reči „najvećeg sina naših naroda”, druga Tita, predano će se u delo sprovoditi godinama. Vile će biti predate na polzu radnom narodu, ili bar onima koji su i u društvu jednakih bili malo jednakiji. Garaže i škole će se tokom leta pretvarati u spavaonice za one s manjim ličnim dohocima. Deliće se regresi i karte za jeftiniji prevoz. Preduzeća i društvena zajednica će dotirati letovanja…

I zbog morske bolesti na more

Skoro da nema mesta na Jadranu, posebno u Dalmaciji, koje se ne nalazi na spisku popularnih letovališta Pančevaca sve do početka „najnovijih ratova”. Najpre su sredinom pedesetih organizacije „Putnik”, „Turist”, Turistički savez, Ferijalni savez, ali i „izvidnici” i planinari zakupljivali već na brzinu sređena odmarališta ili čak i hangare, škole, sedišta narodnih odbora, da bi zatim od njih pravili spavaonice. Počeli smo od Srebrenog kod Dubrovnika, Rovinja, Punte Korenite, Makarske, ali i Dečana, Tare, Ovčara i Kablara, Palića, Čortanovaca… Kasnije se išlo i u Omiš, Orebić, Crikvenicu, Zadar, Mali Lošinj, Sutomore, Trpanj na Pelješcu, na Krk… Čvarenje na suncu tih godina moralo je trajati bar dve, pa čak i tri nedelje, a jednom nastavniku je za to trebalo pola plate.

Sazrevanje i devojaka i mladića na moru – Pančevac, 22. jul 1955.

Zahvaljujući zacrtanoj propagandi letovanja, a da bi roditelji saznali kako je deci koju su „poslali na oporavak u brojna odmarališta našeg grada i sreza, organizovanih uz vidnu pomoć narodnih vlasti i društvenih organizacija”, na putešestvije od Bele Crkve do Jadrana u leto 1955. krenuo je novinar „Pančevca” Dragoslav Stefanović. Pored opisivanja lepota naše Juge i divljenja disciplinovanoj mladeži, glavna tema je bila šta se tamo jede. „U odmaralištu za najmlađe u Beloj Crkvi na stolu su se belasale velike kriške hleba, namazane puterom.” A jedna mama je doživela i drugarsku kritiku jer je, „strahujući za kilograme svog sinčića”, poslala paket hrane u Volosko kod Novog Vinodolskog. Čak su se, kako tvrdi novinar, tome slatko nasmejala i deca jer je tamo hrane bilo u izobilju. „Doručak – čaj, hleb, marmelada, užina: hleb, salama, ručak: supa, pirinač sa teletinom, salata i kolači, užina: kolači, večera: tikvice u sosu od paradajza, voće.” Deca su se odmarala i u „zelenim maslinjacima i tihoj borovoj šumi” u Supetru na Braču, a u Baškoj Vodi „pod slobodarskim Biokovom” bila su smeštena u dvospratnoj kamenoj zgradi, doduše bez kreveta, ali zato „sa slamaricama lepo poravnatim, čistim i mekim”. Kao podstrek za odlazak na more trebalo je da posluži i argument da se tako stiču i nova saznanja, pa i šta je morska bolest! Na putu novinara bila je zatim Promajna, gde su se klinci priredbom odužili ustanku u Srbiji, a na kraju i kamp u Srebrenom.

Za decu ima da mora more!

Sudeći po tekstu „Može li se letovati jeftinije” iz septembra 1956, džaba je bila propaganda pošto su čakšire bile šuplje. Do mora je stizao samo manji deo trudbenika, a i u dečjim odmaralištima mesto se lako nalazilo. Standard je realno padao tih godina iako je 1955. sprovedena prva u nizu reformi, pod nazivom „ekonomski zaokret”. Ipak, briga za pravilan razvoj budućih graditelja zemlje nije smela izostati. Savet za socijalno staranje grada i Društvo prijatelja dece u Pančevu smislili su da i putem lutrije dođu do para za dotirane boravke najmlađih na moru.

Morska drugarstva – Pančevac, 22. jul 1955.

Do kraja pedesetih sve više se odustajalo od slogana „svaki radni čovek na oporavak na more”. A posebno posle 1963, kada smo ukinuli vize za sve građane država s kojima smo imali diplomatske odnose. Moto razvoja je postalo „povećanje deviznog priliva”. A da bi se trudbenici i dalje oporavljali, pribeglo se drugačijoj taktici. Na naslovnoj strani „Pančevca” je 5. avgusta 1961. osvanuo tekst „1001 način za jevtino letovanje”. Skoro za narodne neprijatelje proglašeni su ugostitelji koji svojim „ujdurmama nastoje da nas ostave kod kuća”. Zato je savet bio: izbegavajte „zvanična” odmarališta i opremite se kao Nemci, Francuzi i Danci, rančevima, gumenim dušecima i vrećama za spavanje… Kritiku su dobili i Jugosloveni koji „teže ka statičkom letovanju u kakvom hotelu, mahom na Jadranu, gde provode dane u neradu, dosađivanju, ogovaranju i igranju remija”, dok su pohvaljeni oni snalažljiviji koji na mopedu, za mnogo manje pare, odu i do Gackog, obilazeći lepote naše domovine.

Ipak, more je more, pa će Narodni odbor Južnobanatskog sreza kupiti vilu u Novom Vinodolskom za tadašnjih šesnaest miliona dinara. Cena boravka je zavisila od debljine koverte roditelja. Oni s ličnim dohotkom ispod 1.000 dinara za letovanje deteta su plaćali 250 dinara. O čemu nam tek svedoči podatak da je bilo i onih koji su zvanično zarađivali dvadeset puta više, iliti 20.000 dinara. Boravak njihovih junoša na prelepom Jadranu koštao je 10.500 dinara.

U odmaralištu policijska postaja

Ali danas nema ni traga od odmarališta koja smo kupovali ili gradili. Poslednji glas o njima čuo se 2016. godine kada je „Utva – Radnik” proglasila prodaju odmarališta u Vodicama kod Šibenika, mada je bilo jasno da od te rabote nema ništa. „Spornu imovinu” je država Hrvatska u međuvremenu dodelila na korišćenje policijskoj postaji! Ko zna zašto je onda dobro što danas sigurno više i ne postoje garaže od kojih je nešto ranije ta ista „Utva” u Mirti na Braču napravila „odmaralište” za decu. Tamo je svoj prvi susret s Jadranom, kao učenik prvog razreda „Bracine” škole, imao i naš sagovornik Miroslav Rokvić Roksa.

– Iako je moj ćale imao prosečnu platu, svake godine smo išli na more. Prvi put sam 1966. bio u Mirti na Braču. Devojčice i kuhinja su bile smeštene u školi, a mi dečaci bili smo iza u parkiću, u montažnim garažama. Pošto mi je mama bila učiteljica, išao sam i s njom i s njenom koleginicom u smenu, pa sam bio i po mesec dana na moru. Kasnije smo letovali u Biogradu, gde je sindikat zakupio veliku kuću gde se spavalo, dok je trpezarija bila u garaži – priseća se Roksa.

„Ćirom” i „fićom” do kraja

Porodični odlasci na more postaće češći krajem šezdesetih godina nakon „privredne reforme” iz 1965. Prvi put će doživljaj pomaljanja plavetnila mora iza neke uzvisine, što uvek izaziva ushićenje, Branislav Nikolić doživeti 1969, kada je imao osam godina.

– Išli smo „ćirom”, a nama klincima je bilo interesantno da mašinovođi pomažemo da loži lokomotivu. Kod Bugojna smo čak zbog uzbrdice izlazili iz voza, huktao je tako 26 sati do Splita. Tamo bismo se „skinuli sa voza” na kolodvoru, a onda trajektom najpre do Šolte, a zatim do Supetra na Braču. Bili smo u privatnom smeštaju, a za bonove smo jeli po restoranima. Znali smo i da ih „pozajmimo” ako bi ih neko ostavio ispod pepeljare. Imali smo i „mišiće” i maske, naravno od „Jugoplastike”. Posle smo kupili „fiću”. Pošto nije imao dobro hlađenje, morali smo stalno da stajemo i da luftiramo motor. Huktao je na uzbrdicama i tada niko nije disao, pošto smo imali osećaj da ćemo mu tako pomoći da bolje ide. Na nizbrdicama nije bilo problema, tu se i kutla sama kotrlja – seća se Bane.

Kao što to biva, zbližili su se s „gazdama” i Supetar nisu napuštali godinama.

– Bilo nam je fenomenalno. Letovali smo i po tri nedelje, a kasnije, kada sam postao momak, išao sam u neka druga mesta, gde su bile diskoteke, devojke… Družili smo se s Nemicama, Slovenkama… Tamo sam našao i devojku iz Danske – u kampu Živogošće u Makarskoj. Prihvatili su me čak i njeni mama i tata – priča Bane i zastaje. Nije jedini za koga je more neizostavni deo i momačkog i devojačkog sazrevanja. Pare za letovanje je tada sam zarađivao, radeći preko Studentske zadruge, popularnog „studenjaka”.

Alisa Ćosić se malo toga seća sa svog prvog boravka na moru u Kaštel Sućurcu, kada je imala četiri godine.

– Ali mi je otac pričao da se nismo dobro proveli kada smo 1970. stigli na aerodrom u Splitu. Već se pomaljao „mas pokret” i niko nije hteo da nas primi na privatni smeštaj. Naravno, uvek ima pametnih ljudi, pa nam je jedan čovek, kada je video nas četvoro sa svim stvarima, sam ponudio da odemo kod njega u Kaštel Sućurac. Godinu dana kasnije išli smo za Srebreno. Bilo mi je svejedno gde sam jer volim more. Čega se sećam? Prženja na plaži i kuvanog jela za večeru – kaže uz smeh Alisa i dodaje da su još jednom smogli snage da svi zajedno odu na more, iako joj je otac bio inženjer. Roditelji su je ipak poslali na „kolektivno” letovanje u Novi Vinodolski posle sedmog razreda. Nije baš bio neki provod, kako kaže, jer niko od njenih drugara iz škole tada nije bio tamo. Ako ništa drugo, naučila je tada u školi plivanja bar da dobro „pluta” u slanoj vodi.

Ali neko novo doba počeće da nam se priviđa već tokom osamdesetih godina. Restrikcije struje su trajale i po osam sati, a prašak, kafu i ulje smo u Srbiji dobavljali iz Bosne! Nije više bilo društvene potpore „morskom oporavku” ni omladine ni dece, a kamoli trudbenika. Ipak, nekako se valjalo do devedesetih. Do tada je u Novom Vinodolskom godišnje boravilo i po 2.000 pančevačke dece, ali leta 1990. smene se nisu mogle popuniti. U neverici i još ne spoznajući šta će nam se sve zbiti, i „Pančevac” je tekst od 15. juna nazvao „Glasine se šire – roditelji oklevaju”. Dragan Slavuj, samostalni referent za odmor i rekreaciju, zdušno je objašnjavao da nema bojazni i da su odmaralište obili „samo” lopovi, a ne besni domaći živalj. Jer i „meštani u obližnjim Vodicama su ljuti zbog politike koja se vodi u zemlji”. A nastavnica Vida Janićijević je tada rekla: „Ne znam ko je kriv za ovakvu situaciju, ali znam da će mi biti žao ako deca iz Omoljice, koja su godinama dobrodošla u ovo mesto, više ne mogu da uživaju u blagodetima koje pružaju Vodice”. Šesta smena je otkazana, a pančevačka deca više nikada nisu otišla na „kolektivno letovanje” u ovo odmaralište. Na mapama naših života upisivaće se Paralija, Leptokarija, možda Tasos ili Sitonija, Burgas, a zatim i Kušadasi, Bodrum, Marmaris… Ostala nam je dostupna, po novcu, i Crna Gora. Ali u međuvremenu smo se opet prilagodili i smislili i to da je ubogom trudbeniku za „učvršćivanje zdravlja” dovoljno i deset dana. Jer ko još na moru boravi 21 dan.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali