Da je omiljen među ljudima koji, kako bi spasli živote i imovinu građana, svoju glavu stavljaju gde velika većina nas ostalih to ne bi smela, odavno se zna. Osobe koje su posebne razlikuje od onih ne baš takvih upravo njihova jednostavnost, uvažavanje sagovornika i skromnost, možda čak i preterana. Takav je i potpukovnik-vatrogasac Boro Majkić, do pre neki dan komandant Vatrogasno-spasilačkog bataljona „Pančevo”. U penziju ga je ispratilo preko stotinu koleginica i kolega iz cele Srbije: uz aplauze, zvuke sirena iz spasilačkih vozila i, naravno, suze. Kada je pre 33 godine došao u bataljon, ova jedinica je bila još uvek opštinska, a u međuvremenu je prerasla u regionalni tim najhrabrijih dama i momaka. Veliki udeo u tome imao je i Majkić.

PANČEVAC: Otkud vam ime Boro? I, recite nam nešto o porodici.

BORO MAJKIĆ: Pa, Boro – zato što sam Bosanac. Rodio sam se 1969. godine u selu nadomak Sanskog Mosta. Sa dva meseca života donet sam u zavežljaju u Pančevo. Moguće je da se moj otac ponekad ljuti zbog toga, ali uvek kažem da sam ja taj Bosanac koji najviše voli tamburice (smeh). Kad smo došli u Pančevo, najpre smo kao podstanari živeli na Strelištu, pa u ulicama Marka Kulića i Miloša Trebinjca, da bismo se „skrasili” u Ulici Kraljevića Marka. Zato sam do kraja išao u OŠ „Branko Radičević”, iako smo se preselili u porodičnu kuću na Misi dok sam bio u osmom razredu. Imam sestru Biljanu, sedam i po godina mlađu od mene, pa sam često bio u situaciji da je čuvam, pazim i štitim. Tata Dragan je radio u Opštini Pančevo, a majka Stana je bila u „Utvi” u restoranu društvene ishrane. I umrla je mlada – u 43. godini.

• Čega se najradije sećate iz detinjstva?

– Da je početkom osamdesetih nasipan pesak na ogromnom prostranstvu, pa smo mi klinci koji smo živeli u blizini taj prostor zvali „Sahara”. Igrali smo se tamo, kopali rovove, ne znajući da se tu gradi Vatrogasni dom. Bio sam dobar učenik i trenirao sam košarku. Kad sam bio baš mali, imao sam to društvo iz kraja, a malo kasnije sam na „Dinamu” upoznao momke koji su mi i danas prijatelji i kumovi. Funkcionisali smo tako da prvo dođemo i gledamo trening fudbalera, pa onda treninge ragbista i rukometaša, a na kraju dođu svi oni i gledaju trening nas košarkaša.

• Koju srednju školu ste upisali? Šta se desilo sa sportom?

– Bio sam deo generacija „Šuvarevog obrazovanja”, te sam deveti i deseti razred završio u „Pajinoj” školi, a kada je trebalo da se opredelim, upisao sam „Teslinu” školu, smer za električne mašine. Hteo sam da imam „nešto u rukama”, nešto kao zanat. Već sa 16-17 godina ušao sam u prvi tim „Dinama”, gde sam proveo tri-četiri godine. Igrao sam krilo, ono što sad zovu „trojka”. Na savet oca otišao sam, potom, u vojsku. Baš tada je nastao i probio se KK „Profikolor”, a moji drugari s kojima sam igrao prešli su u taj tim; kada sam se vratio, nisam bio na nivou prvoligaškog igrača, tako da tamo za mene nije bilo mesta. „Pikao” sam za još neke lokalne klubove, a onda sam na nagovor kuma Pakija, Parčetića, počeo da igram ragbi. Često se šalim da sam ispunio svoju želju da budem prvoligaški igrač, ali u ragbiju. Zanimljivo je da u monografijama dvaju klubova – košarkaškog i ragbi kluba „Dinamo” – stoje moje ime i slika, pa da vidimo ko još može time da se pohvali (smeh). Nisam bio vrhunski igrač, ali ništa od toga nije bilo ni naivno. Uz sport je išlo i druženje: posle treninga bismo odlazili u „bazu”, u „Palmu”, gde smo bili „inventar”, kao i u „Blic”, kad smo bili nešto stariji. Fora je bila da se barem dvaput prođe Njegoševom.

• Uzeli ste i indeks na Višoj mašinskoj školi u Beogradu…

– Da. Dao sam prvu godinu u roku i odslušao drugu, ali onda sam našao „dlaku u knjizi”, došlo je do zasićenja. A i ovde je devedesete počelo da se „kuva”. Pogodio sam zadnji voz za normalan odlazak u vojsku i povratak iz nje, maja 1991. Kad sam se „skinuo”, u Pančevu je postojala Opštinska vatrogasna jedinica. Njen načelnik me je pitao da li bih preko leta radio dva meseca kao vatrogasac. Promatrali su me: kako se ponašam, šta i kako radim. Niko me nije pitao šta sam završio. Majka se tada razbolela, pitali su me iz jedinice, jer su me procenili kao dobrog čoveka i vatrogasca, da li želim da radim zastalno, pa sam presekao i prihvatio posao. Od početka 1992. godine do pre neki dan bio sam tamo, u svojoj drugoj kući. I danas, kad me moje ćerke pitaju šta sam po zanimanju, ja kažem – vatrogasac.

• Ali, napredovali ste u karijeri…

– Jesam. Ipak, nikad sebe nisam doživljavao kao nekog rukovodioca, od početka do kraja radnog veka bio sam vatrogasac. Tako sam se osećao. Na svake dve-tri godine sam menjao radna mesta, pomerao se unapred: postao sam vatrogasac-vozač, pa komandir odeljenja… To je sve sa srednjom stručnom spremom, a onda su počeli da me ubeđuju na poslu da završim studije. Posle bombardovanja sam opet malo zaostao s pohađanjem, tada, Više tehničke škole, smer zaštita od požara, u Novom Sadu, zbog posebnih okolnosti, ali sam studije potom završio. Ubrzo sam postao komandir čete, ili kako bismo to danas rekli, zamenik komandanta za južni Banat.

• Da li ste kao mali maštali da postanete vatrogasac?

– Ne, iskreno. Važan je lični doživljaj: jednom kad se „namirišeš” tog dima koji ulazi u kožu i kosu, pod nokte, teško je od toga se „oprati”. To i ne želiš. Znam danas da nikada ne bih radio ništa drugo. To sam kao instruktor prenosio i sadašnjim vatrogascima iz cele Srbije, a bilo ih je zaista mnogo. I, imaš „brdo” stresnih situacija: sećam ih se, ali selektivno. Svi ljudi s kojima sam do juče radio jedni druge doživljavaju kao porodicu. Lično, smatram da to drugačije ne bi ni moglo da funkcioniše. Kada sam počinjao da radim, bio sam visok koliko i sada, prilično, a tu je bio jedan Vasa koji je imao metar i šezdeset i vikao je: nas dvojica, kada negde gori, idemo zajedno, ti si za one visoke operacije, ja sam za one niske (smeh). Postoji mnogo intervencija u mojoj karijeri, sećam se jedne od meni najvažnijih: bio sam u prilici da pružim ruku i da izvučem život. Jedna strana državljanka se krišom porodila u Gornjem gradu i svoje novorođenče je bacila u poljski ve-ce. Čuli su ljudi da beba ječi, ali niko nije mogao da je nađe. Tonula je. Pozvali su nas i čim sam došao, bez razmišljanja, uleteo sam u ono tamo, znate šta, i tada sam valjda jedini put uvideo da su moja visina i dužina ruku korisni: uspeo sam da napipam nožice tog tek rođenog divnog stvorenja i izvukao sam ga. Posle sam se u bolnici interesovao kako je dete, ali su mi medicinske sestre govorile da sam uradio svoj posao i da se ne vezujem preterano za ljude koje spasavam, njihov je red. Hoću da kažem da na poslu vatrogasca-spasioca moraš da ogrubiš, ali ne možeš da ga radiš ako nisi human. Danas, tokom strogih obuka vatrogasaca-spasilaca, skoro svi prođu sve što se od njih traži, ali nekolicina njih pada na psihološkim testovima: pokazuju da nisu spremni na sopstvenu žrtvu, da nemaju svoju ličnost. Volim svoj posao jer se, radeći ga, ostvarujem kao čovek.

• Dakle, bez ljudskog entuzijazma i ljubavi prema poslu nema priče…

– Tako je. Pričam sad neke svoje priče, ali generalno, ako ovaj posao prihvatiš da radiš kao nešto za platu, od tog posla nema ništa. U jednom trenutku ćeš onda reći: ej, nema tih para za koje bih ovo uradio. Kolika god da ti je plata, iks, ipsilon, ti nekad moraš da staviš svoju glavu u torbu i ako odustaneš, ti se okreneš i ideš. Ako nemaš snage ili ako te ona prva jara opeče, pa bežiš, stvaraš probleme svima, neko drugi mora da podmeće leđa i za tebe. Plata je potreba, ali nijednom čoveku u bataljonu danas nije ona motiv, jedino što drži te ljude zajedno je humanost. Otkad imamo strogu selekciju, dobijamo sjajne ljude. Sve je lakše kad si spreman i jak, ali najvažnije je da imaš želju da izdržiš kad je teško. Držiš nešto u vazduhu, bole te ruke, ali znaš da će ceo problem biti rešen ako držiš još minut; u slučaju da odustaneš, sav prethodni trud celog tima je propao – nismo uradili ništa korisno. Ponavljam: sada u bataljonu svi znaju šta se mora i ne beže od toga.

• Tokom dve godine radili ste na drugom mestu…

– Istina. Bio sam komandir vatrogasne jedinice u „Petrohemiji”. Shvatio sam ubrzo: u gradskoj jedinici svakodnevno imaš požare i intervencije, za tu vrstu posla sam se školovao i skupljao iskustva i to sam hteo da radim. Otvorila se 2010. godine šansa da se vratim u bataljon, a zbog onoga kako su me kolege doživljavale, došao sam na mesto komandanta Vatrogasno-spasilačkog bataljona „Pančevo”; čast mi je da kažem da sam tada postao prvi vatrogasac južnog Banata. Hm, posao komandanta je više kancelarijski, a to mi je malo teže palo. Valjda me i zato devojke i momci s kojima sam radio na intervencijama, kako kažu, gotive, cene i vole. Osećam to. Recimo, prošlog petka sam otišao u penziju, a dan pre toga je bio požar na Novoseljanskom putu i tamo sam otišao kao, gotovo, klasičan vatrogasac. Svi su vikali: skloni se, mani se ćorava posla, ali teško bih podneo da ostanem u kancelariji i da duvam u prste, a da negde gori. Nije lako sedeti u stolici. Vraćalo mi se stalno u misli: nekada se osećaš nemoćnim, bilo je i ljudskih žrtava, a dao si sve od sebe sa svojim timom. Vatrogasci nisu čudotvorci, ne mogu da vrate vreme unazad. Ali uvek daju sebe da svima pomognu koliko mogu, to nam je misija. Profesija i ljudskost, pre svega.

•Koliko je vaša porodica stajala uz vas s obzirom na odsustva zbog posla?

– Imao sam sreću što sam čitav radni vek radio posao koji volim. Ali sve to bi bilo uzaludno da me kod kuće nisu čekale one koje volim najviše na svetu, a čini mi se da i one mene tako doživljavaju. Neopisiva sreća! U braku sam s mojom Macom 23 godine, a ona je osoba koja mi je bila podrška sve ovo vreme. Dođeš s posla često i umoran i nervozan i važno je da imaš nekog ko će da razume da ti treba deset minuta da ćutiš i da se sam resetuješ, a da tek onda o prohujalom danu, možda, i pričaš. Uvek sam se trudio da ono što donosim s posla ne utiče previše na lepotu kuće. Tu su i moje devojke, ćerke, Isidora i Jana, koje sada imaju 22, odnosno 20 godina, pa je dom zapravo ono što svemu onome što sam radio daje smisao. Kada s mojim ćerkama odem na košarkašku utakmicu „Partizana” – nema boljeg ugođaja, to radimo godinama. Tada imamo vremena da se ispričamo, deremo i navijamo u publici, ćaskamo u povratku. Za penziju su mi poklonile dres našeg kluba s potpisima svih igrača.

• Penzija je, kažu, nezgodna zbog viška vremena. Čime ćete se vi baviti?

– Nemam nikakve „vau” potrebe. Ne peca mi se na reci i ne lovi u šumi. Biće novih profesionalnih izazova. Baviću se onim što znam: gasiću vatre. Uz to, biću s porodicom mnogo češće. I, volim sport i imam svoj krug prijatelja, sada ću imati više vremena za nas. Volim da čitam. U Andrićevoj priči o mostu na Žepi graditelj je na tablu stavio natpis: „U ćutanju je sigurnost”. Noć pre otvaranja mosta skinuo je tablu. Jer, kad napišeš ono što stoji na tabli, već si rekao nešto.

(Pančevac / S. T.)

KOMANDANT VATROGASACA MAJKIĆ O DRAMATIČNOJ NOĆI: Zatekli smo isticanje amonijaka, ali smo brzo reagovali

SEDAM LAUREATA NOVEMBARSKE NAGRADE Svi slavodobitnici zaslužili priznanje svojim radom, trudom i znanjem

BONUS VIDEO