Rođen je 1914. u selu Kućanci u Slavoniji, teologiju je završio u Beogradu,a postdiplomske studije u Atini. Zamonašio se 1946. a 1957. postao je arhijerej. Na čelu Srpske pravoslavne crkve nalazio se od 1990.godine.

Odlikovan je državnim Ordenom Nemanje prvog stepena, Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena i ruskim ordenom „Dostojanstvo“.

Patrijarh Pavle uživao je veliku popularnost u narodu, najviše zbog svoje izrazite skromnosti.

Preminuo je 15. novembra 2009. godine u 10.45 časova na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

Sahranjen je, prema sopstvenoj želji, u manastiru Rakovica, gde ga je na poslednji počinak ispratilo više od pola miliona ljudi, a njegov grob svakodnevno posećuju brojni vernici.

„Čovek ne može da bira vreme i mesto gde će se roditi, niti prilike i okolnosti u kojima će živeti. To ne zavisi od nas. Ali ono što zavisi od nas i što se od nas očekuje jeste da budemo ljudi – uvek i svuda. Da nas kao ljude prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici“.

Ovo je samo jedna od jedinstvena poruka koju je uputio srpskom narodu patrijarh Pavle. A njome kao da je opisao svoj životni put koji je, kao Gojko Stojčević, započeo 1914. godine u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca.

Rodio se u skromnoj porodici Stevana i Ane.

O Gojku i njegovom bratu Dušanu najviše je vodila računa očeva sestra Senka. Druga majka, kako je govorio patrijarh.

Školovao se u Tuzli, Beogradu i Sarajevu, a ratne dane proveo je u Banji Koviljači i manastirima Ovčarsko – kablarske klisure. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1946, dobivši duhovno ime po svom „nebeskom pokrovitelju“ apostolu Pavlu.

Za Srbe, on je za života postao mnogo više – živi svetac.

Skroman, mudar, brižan, a istovremeno pun razumevanja za novo doba puno iskušenja, brzo se nastanio u srcima miliona vernika i ateista, kao nijedan njegov prethodnik.

Zato se i danas prepričavaju desetine događaja koji potvrđuju patrijarhovo podvižništvo, veru i privrženost i crkvi i narodu. A bio je poznat ne samo po svojoj mudrosti već i po skromnom životu koji je vodio – sam je kuvao, šio, popravljao cipele, vozio se tramvajem i nijednog fizičkog posla nije se libio.

Deset citata patrijarha Pavla o životu i ljudima:
Pamtimo ga kao mudrog čoveka čiji se govori i besede prepričavaju i pamte. Ovo su neke od njih.

– Čovek je jači mrtav nego nečovek živ.

– Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „Što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.

– Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.

– Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

– Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo.

– Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti.

– Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.

– Prava ljubav je jedino kada ljubav ne traži svoje. Kada voliš nekog bez ikakve logike. To je i prava sloboda. E zato sam hrišćanin.

– Oni ne shvataju hrišćanski ljubav koja ne traži svoje, koja gleda uvek na drugog, ne samo na sebe. Ako se traži svoje, to je već trgovina.

– Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek.

– Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

– Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

– Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bismo mogli biti i ne bismo bili dužni da to budemo.

(K1info)

SUTRA SLAVIMO ĐURĐIC: Evo koje običaje bi trebalo ispoštovati